Koje tekstove u "Kalibru" najradije čitate:
Lovačko oružje
Vojno-policijsko oružje
Noževi
Specijalne jedinice
Lov
Velike bitke
Broj 177
aktuelno izdanje
Ikone sa Apenina
Test: italijanske puške BM59 i M1
Tekst i snimci: Milan MILANOVIĆ

Nasuprot ostatka sveta, gde se najviše prodaju lovačke puške i karabini, kao i sportsko oružje unapređenih performansi, u Sjedinjenim Američkim Državama, dvadesetak godina među najtraženije artikle u specijalizovanim oružarskim radnjama, ubrajaju se zastarele vojničke puške punog formata. Prestanak blokovske podele sveta i demilitarizacija određenih prostora su uslovili da mnoge armije širom planete kao vojne viškove prodaju formacijski prevaziđeno oružje. Robusne, pouzdane, izdržljive i jeftine, puške koje su se nalazile u službenoj upotrebi tokom 20. veka se za samo nekoliko stotina dolara nalaze u ponudi brojnih trgovina na severnoameričkom kontinentu.
Da sve bude interesantnije, pojedini izvorni američki proizvođači (poput "Springfield Armory”) u proizvodnom programu imaju nekadašnje američke vojne puške tipa M1 i M14, koje se u izvornom ili modifikovanom obliku odlično prodaju na tamošnjem tržištu, uvek gladnom moćnih i jednostavnih pušaka u vojnom kalibru. Međutim, kako su pomenuta oružja prilično skupa i za tamošnje prilike, dosta platežno slabijih zaljubljenika u te konstrukcije se opredeljuje za nabavku istih ili sličnih sistema strane produkcije.

Jedna od najtraženijih
Među najcenjenijim poluautomatskim puškama na bazi .30 M1 Garand, je varijanta proizvedena u Italiji, bez obzira da li je u pitanju potpuna kopija M1 ili značajno izmenjena BM59. Imali smo priliku opsežno da isprobamo očuvane primerke obe puške, testirajući ih ispaljivanjem nove municije užičkog PPU 7,62x51 i .30-06 Spr sa zrnima FMJ BT.
Pažnju je privukla licencno proizvedena puška M1, sa natpisom Beretta Armi Roma cal .30, koja je u italijanskoj fabrici posle Drugog svetskog rata, pravljena najpre od delova isporučenih iz SAD, da bi uskoro bila osvojena i potpuna samostalna proizvodnja. Na određeni način frustrirani zbog upotrebe pušaka skromnih performansi Karkano, tokom Drugog svetskog rata, vojni krugovi Italije su po okončanju sukoba želeli da novoformirane snage bezbednosti opreme najtraženijim vojničkim puškama druge polovine četrdesetih godina prošlog veka - izumom Džona Garanda. Poluautomatska puška M1 dominirala je na svim frontovima gde je korišćena i ne čudi da je posle završetka rata u milionskim serijama isporučena vojskama širom sveta. Italijani su najpre dobili određenu količinu po oslobođenju, da bi po licenci u "Beretti" od 1950, proizveli i isporučili svojoj vojsci oko 100.000 primeraka. Možda će nekog začuditi da je Italija, za razliku od Nemačke i Japana, bila u prilici da formira oružane snage, dobija oružje kao pomoć i pravi sopstveno. Iako formalno zemlja koja je izgubila Drugi svetski rat, zbog snažnog antifašističkog pokreta, pomoći saveznicima pri iskrcavanju i "lagane" kapitulacije, nova italijanska država je bila u znatno povoljnijem statusu. Naravno, njena novouspostavljena vojska konceptovana je kao mirnodopska, ali u uslovima nove podele i zategnutosti odnosa sa SSSR - i te kako je dobrodošao zapadnoevropski saveznik sa vojnim potencijalom i razvijenom oružarskom industrijom.

Model za mirnodobske uslove
Mimo toga, u trupnoj upotrebi su uskoro počeli da se iskazuju problemi sa pušakama sistema M1. Kako su italijanski mladići tog vremena bili prilično sitnije telesne konstitucije, gabaritne puške Garand i snažna municija .30-06 Spr su predstavljale veliko opterećenje i napor. Ova pojava je karakteristična za doslovno sve armije u mirnodobsko doba, kada se za potrebe obuke i borbenih simulacija traži što lakše oružje, za razliku od pravih borbenih akcija kada je izdržljivost prioritet.
Uz to, već od početka pedesetih godina 20. veka pojavilo se srazmerno mnogo novih konstrukcija poluautomatskih vojničkih pušaka, koje su koristile municiju manjeg impulsa od .30-06 i niz dodataka osmišljenih za unapređenu vojnu upotrebu. Pomenimo francusku MAS49 i belgijsku FN49, uz nadolazeće automatske bojne puške M14, G3 i FN FAL. I domaći konstruktori odbrambene industrije SFRJ, sledeći taj trend, od jednostavne sovjetske SKS napravili su domaću dorađenu varijantu M59/66, koja u smislu izvorne upotrebe nije bila nikakav korak napred u odnosu na originalni Simonov. Krajem te decenije, talijanski konstruktori su redizajnirali Garandov koncept i dodali izmenljivi okvir kapaciteta 20 metaka u novousvojenom kalibru 7,62x51 NATO, mogućnost selektivne paljbe, tromblonski nišan i nastavak (ujedno i razbijač bljeska na ustima cevi), bipod i mogućnost modularnosti nove puške.
Dobijena je interesantna, ali vizuelno nedopadljiva, varijanta pod nazivom BM59, ukupne dužine 1.095 mm (cev 491 mm), mase 4,4 kg. Osim italijanske, ovu pušku koristile su i armije Indonezije i Maroka, ali stoji činjenica da je ovo oružje bilo u najvećoj meri prevaziđeno i u trenutku kada se pojavilo. Naravno, dobro je poslužilo u zemlji porekla koja nije vodila ni najmanje sukobe, ali sem na paradama i manevrima, nije iskazalo vrednosti koje su najavljivane kada je usvajano u naoružanje. Armijski krugovi tih godina u zapadnoevropskim zemljama su potencirali da pojedinačno svaki vojnik mora da bude opremljen i osposobljen da velikom gustinom paljbe neutrališe protivničku pešadiju, ali i da samostalno dejstvuje protiv oklopljenih ciljeva. Tako su nastale puške sa automatskim modom paljbe, okvirima kapaciteta 20 i više metaka u snažnim kalibrima, sa nožicama i tromblonskim nastavcima na kraju cevi. Poznato je da su sve odreda ove puške bile više nego problematične pri zamišljenoj upotrebi, jer bipod i rafalna vatra nisu od njih napravile puškomitraljeze - BM59 je i u ležećem stavu na nožicama previše "odskakala" pri ispaljivanju rafala, cev se brzo i lako pregrevala a pogoci su bili daleko ispod očekivanog rezultata. Da i ne govorimo o paljbi u stojećem stavu, gde je ukupna masa puške ometala strelca da poravna nišansku liniju, a jedino jedinačnom vatrom nešto je moglo da se pogodi...
S druge strane, ambicije o uništavanju protivničkog oklopa kumulativnim tromblonskim minama su naglo splasnule jer je standardni NATO tromblonski projektil bio dug skoro kao i cela puška, a "konkurencija" je za te namene koristila neuporedivo primerenije RPG bacače. Dodajmo i da se van Zapadne Evrope i Severne Amerike, na prvom mestu najboljih vojničkih pušaka tada uveliko ustoličio AK47, što je BM59 i brojne druge srodne konstrukcije potpuno deplasiralo. Zato i ne čudi da je od ranih sedamdesetih godina 20. veka Italija usvojila jurišnu pušku Beretta AR70 u kalibru 5,56x45, koja je bila mnogo prikladnija i stasu njihovih vojnika, ali i uslovima savremenog ratovanja.

Odlična ergonimija
Naš kontakt sa ovim davno otpisanim italijanskim vojničkim puškama je bio zanimljiv. Kao i pri svakom drugom kontaktu sa (kod nas retkim) varijantama puške .30 M1 Garand, na svoj način smo uživali jer je u pitanju prava ikona vojnog oružja prošlog veka. Poput originala i potpuna kopija Beretta M1 je priručna puška namenjena borbenoj upotrebi, sa odličnom ergonomijom ukoliko je strelac osrednjeg ili višeg rasta. Iako se kod nas diopterski nišani na vojnom oružju tradicionalno ne koriste i ovom prilikom smo uvideli koliko oni zapravo poboljšavaju nišansku sliku na uobičajenim borbenim daljinama. Kako je svaka varijanta puške Garand opremljena odličnim podesivim nišanskim sistemom, korekcija pogodaka je potpuno tačna i jednostavna, čim ovladate osnovnim potezima. Generalno, ne čudi što skoro sedamdeset godina širom sveta, a naročito u Americi, traje nesmanjena "glad" za ovim oružjem, koje vas jednostavno osvoji na prvi kontakt.

Model BM59
Ako bismo sa bazične varijante puške odstranili nožice, tromblonski nišan i nastavak, koristili okvire dvostruko manjeg kapaciteta i isključivo poluautomatski režim paljbe - ovo bi zaista bila izvanredna puška. Uostalom, upravo po tom konceptu deluju i "Springfield Armory", kao i mnogi drugi manji američki proizvođači ili firme za preradu i doradu oružja - među najtraženijim puškama su one sa nazivima: Scout, Ranger ili Patrolmen. U pitanju su oružja na bazi M1 ili M14, kraće cevi u kalibru 7,62x51, sa okvirom od deset metaka i u zakonski dozvoljenom semi auto modu. Opremljene sintetičkim kundacima i refleksnim nišanima, i te kako su konkurentne u 21. veku, dok stare italijanske puške koje smo testirali potpadaju pod kategoriju suvenira iz doba Hladnog rata.

Broj 177
SVE O ORUŽJU

Sačmarica Utaš UTS-15     
Ekskluzivno: lovačka kombinovana puška Steyr Duett     
Karabini Styria Arms 202 LRH i Remington 700 SPS Tactical AAC-SD     
Smith & Wesson Mod.629 .44 Magnum Hunter Performance Center     
Četvorocevni MK pištolj Mossberg Brownie     
Jurišna puška PWS MK214 kalibra 7,62 mm     
Poluautomatske sačmarice Pietta     
Zamena tradicionalnih kalibara minobacača     
Noževi Fallkniven NL-4 Frej i NL-5 Idun     
Noževi kompanije "Chris Reeve Knives"     
Savremeni lukovi: Strela (1)     

RUBRIKE

Međunarodni sajam naoružanja i vojne opreme - Partner 2011. 
    
BDS - kevlar military     

Vežba vojske i policije u Nišu    
 
Policijski specijalci iz okruženja na specijalističkom seminaru VIP zaštite     

LU Hajduk Veljko Petrović 1896 iz Negotina     

IPSC Kup Felix Romulijana - level 3     

Prvi svetski rat: Poslednja odbrana Srbije 1915. (II)

Pisma čitalaca