Koje tekstove u "Kalibru" najradije čitate:
Lovačko oružje
Vojno-policijsko oružje
Noževi
Specijalne jedinice
Lov
Velike bitke
Broj 170
aktuelno izdanje
Ledeno finale
"Kalibar" na završnoj obuci Gorske službe spasavanja
Piše: Ivan ŽALAC

Pre mnogo godina, još dok je bio dečak, Vladimir Kaćurić, sada već iskusni spasilac Gorske službe, na istom ovom mestu, gde smo proveli dva dana, prolazio je kroz golgotu i surovost Kopaonika. Vladimir, koji je vremenom dogurao do šefa spasilačkog tima, kaže nam da je selektivna obuka za prijem u GSS, decenijama ista. Da bi se ušlo u njihovo bratstvo odabranih, kako oni to vole da naglase, svaki kandidat mora da bude spreman na surovost bez milosti.
- Naš posao je vrlo jednostavan. Mi spasavamo ljudske živote u najtežim situacijama i u najtežim uslovima - objašnjava Kaćurić. - Uostalom, došli ste da se lično uverite, kako se postaje spasilac na planini.

Grejanje na sveću
Kako nas je put vodio prema Planiraskom domu "Rtanj", nekih stotinak metera niže na žici koja vodi skijaše do vrha Mali Karaman, ugledali smo grupu od petnaestak momaka. Zanimalo nas je šta rade i koliko su tu?
- Tu su od jutros. Evo sada je već 17. časova. Uvežbavaju evakuaciju povređenih sa žičare - odgovara Kaćurić. - Smrzli su se. Međutim, to moraju da prođu. Tu će provesti još nekih dva, tri sata. Tek onda ih čeka večera.
Taman kada smo pomislili da je tu kraj radnog dana, Vladimir, nam otkriva da je tu tek početak njihovim mukama.
- Imaće vremena samo da jedu. Potom sledi predavanje od sat vremena, kratak odmor, a od ponoći do pet ujutru idu u pretraživanje terena.
I to je to?
- Ne, tu nije kraj. Sutra ih čeka završnica, odnosno finale. Ponovo će provesti ceo dan na žičari. Onda marš, koji traje celu noć. Tu će postavljati šatore i grejati se na sveću.
Zar, može na sveću da se ugreju?
- Da i to dosta dobro - tvrdi Vladimir.

Penjanje do Malog Karamana
Večera u "Rtnju", bila je prilika da se bar malo ispričamo s nekim od kursista. Seli smo pored Dejana Višnjića, medicinskog tehničara iz Specijalne antiterorističke jedinice MUP Srbije. Uprkos, odličnoj fizičkoj kondiciji i aktivnom bavljenju sportom, Dejanu ovaj kurs teško pada.
- Najviše nas ubija hladnoća - prvo je što nam je izgovorio Dejan, jedan od naboljih polaznika na Avali, Divčibarima i Staroj Planini. - Fizički jeste zahtevno, ali stalno smo na snegu i to jednostavno ubija. Nešto me leva noga boli, samo da mi se nije od hladnoće upalila tetiva. Znam, da nas noćas čeka pretraga terena i da će biti žestoko. No šta je tu je, idemo dalje... Za nijansu je bilo lakše prethodnih nedelja. No, ovde je teže jer duže traje.
Bili smo spremni za pokret. Prostor ispred "Rtnja" brzo se ispunio. Oko pedesetak još uvek sanjivih momaka, polako se pripremalo za pokret. Instruktori su ih podelili u dve grupe.
- Molim za malo pažnje - uzviknuo je Lazar Jovanović, momak koji već punih 13 godina nosi uniformu GSS. - Radimo simulaciju traženja nestalih. Poslednje što zna porodica jeste da je nestali muškarac viđen na potezu između Malog Karamana i staze Gvozdac-Jaram. Jel ima nekih pitanja?
Uprkos umoru, neki od budućih spasilaca, ispituju važne detalje za predstojeću pretragu.
- Vidi se da su učili i da razmišljaju - došaptava Milan Rabrenović, instruktor GSS. - Pred njima je ozbiljan test. Naš stariji kolega, biće markirant, odnosno simuliraće zalutalog i povređenog skijaša. Kada ga pronađu, posle sigurno dobrih dva sata potrage, moraće da konstatuju povredu, da naprave nosila i da ga transportuju do saniteta. Zahtevno, zar ne?
Tek nekoliko sati kasnije, zaista smo se uverili šta znači postati spasilac u GSS. Penjanje uz Mali Karaman, koji je visok oko 2.000 m i po snegu koji je prelazio visinu članaka, za nas je bio odlična provera kondicije i dokaz dobrih treninga koje upražnjavamo u slobodno vreme.
- Ovaj vrh, poznat je po jakom vetru i velikim smetovima - priča nam Vladimir, od koga se ne odvajamo. - Ovde čak i leti duva jak vetar. Posebno je zanimljiv, po tome što se odavde pruža fenomenalan pogled. Pogledajte samo kako svetli Kruševac i okolina. Možete da zamislite kako je tek po danu. Pola Srbije se vidi.
Plaćamo danak neiskustvu. Cipele koje smo obukli nedovoljno su kvalitetne za planinske uslove. Nismo poneli kamašne i sneg nam ulazi u njih. Noge nam postaju mokre kao da smo stajali u vodi.
- Vi Bogami nećete moći da izdržite celu pretragu. Ubiće vas stajanje. Počeće da vam se lede noge. To nesmemo da dozvolimo. Zato, budite ovde još malo, pa pravac hotel - naređuju nam naši vodiči.
Brzo su se obistinile njihove tvrdnje i predviđanja. Samo što smo krenuli da se spuštamo niz Gvozdac, počeli su nesnošljivi bolovi u prstima i nogama.
- Rekao sam vam da će vam se to desiti. Zato, hajdemo ispred grupe, prema "Rtnju" - predložio nam je instruktor.

Lep i surov
Loši trenuci, ponekad mogu da budu dobri i poučni. Pešačenje po Kopaoniku, bila je još jedna prilika da saznamo razne detalje o ovoj službi, rezervisanoj samo za odabrane. Dok nam uvek rasploženi i na ovakve uslove naviknuti Kaćurić, prepričava razne lepe i ružne doživljaje. Nama kroz glavu prolazi, šta sve još moraju da prođu oni momci koje smo ostavili u hladnoj novembarskoj noći.
- Čudna je ovo planina. Zna da bude prelepa, ali i surova. Dešavalo se da se iz lepog sunčanog dana, izrodi snežna mećava. U takvim situacijama ljudi se obično gube. Potraga traje dok ih ne pronađemo. Zato i insistiramo na ovakom načinu obuke i selekcije. Kada, primimo poziv za nas ne postoji ni noć, ni mećava, ni hladnoća... Samo što pre spasiti ljudski život.
Prolazimo kroz Gvozdac, prema Jarmu. Pitamo, Vladimira, koliko poznaje Kopaonik?
- Možda će zvučati preterano, ali slobodno mogu da kažem dosta dobro. Što bi se reklo, kao svoj džep. Pa, tu sam od deteta. Već sa nekih pet, šest godina, prvi put sam stao na skije. Evo do danas sam mu veran. Obožovam ga!

Najuporniji ostaju
Toplota planinarskog doma u kojem smo odseli, brzo nas je okrepila. Polako sviće, a za nama nedugo stižu i budući spasioci. Vladimir, nas upoznaje sa još jednim kopaoničkim starim vukom, spasiocem i doktorom, Aleksandrom Stijačićem. Uz čaj, poznati Stija, koji je kroz ovo isto prolazio još davne 1984, kaže da su nove generacije, malo mekanije, ali daleko ozbiljnije.
- Fizički su za nijansu slabiji. Međutim, predaniji su zadacima i onim što im pokazujemo. Uz mnogo stvari koje rade na terenu, treba da stignu i da nešto nauče. Ovo je prvi put do sada u bogatoj istoriji GSS, da imamo ovoliko ljudi. Zbog povećane aktivnosti, bili smo prinuđeni da primimo ovoliki broj kursista. Od ove godine pored Kopaonika, radićemo na Divčibarima Zlatiboru i Staroj Planini.
Koliko će njih stvarno postati član GSS?
- Odmah ću vam reći. Ne više od petorice. Moraće da prođu još tri godine, da bi postali pravi spasioci. Posle ovoga, obavezni su da provedu sa nama jednu smenu i polože kurs skijanja. Uz sve to ide i asistiranje prilikom svake akcije.

Zlatni sat
Pitamo Stijačića, kako izgleda jedno zbrinjavanje povređenog i koliko im treba da se on nađe u nekoj od velikih zdravstvenih ustanova?
- Mi to nazivamo - zlatni sat. U tom vremenskom periodu, bilo kakva da je trauma u pitanju, povređeni mora da bude u bolnici. Naš deo posla na stazi i oko nje traje nekih pet do sedam minuta. Najsavremenija oprema i tehnika, koje su nam na raspolaganju ulivaju sigurnost kako nama, tako i onome koga spasavamo. Uostalom, 500 do 600 intervenicija koje odradimo u sezoni dovoljno govori o našoj spretnosti i spremnosti. Za poslednjih dvadeset godina, GSS je obavio oko 15.000 akcija spasavanja, zbrinjavanja i pronalaženja lica. Mislim da je to brojka za ponos, ali i obaveza budućim generacijama da slede naš put - poručuje doktor Aleksandar Stijačić.
Ulazimo u automobil i ne žalimo što ih napuštamo. Ne zavidimo momcima koji ostaju na ledenom finalu. Ipak, u jedno smo sigurni, da oni koji ovo izdrže, postaju pravi. Uostalom, postoji li neki drugi način?

Izgubljeni Englezi
Doktor Stijačić, nam je ispričao nekoliko interesantnih dogodovština, koje je imao u svojoj bogatoj karijeri.
- Bilo je zaista svačega. Pre nekoliko godina, grupa engleskih turista, prilično nas je namučila svojim neodgovornim ponašanjem. Javljeno nam je da je pet Engleza nestalo. Odmah smo krenuli u potragu. Kada smo ih posle nekoliko sati traženja pronašli, svatili smo da ih nema pet, već 13. Njihov nestanak nije bio prijavljen. Tu nastaje pometnja, gde su sada onih pet. Na sreću vrlo brzo smo i njih našli. Za sve je bio kriv alkohol.

Broj 170