Koje tekstove u "Kalibru" najradije čitate:
Lovačko oružje
Vojno-policijsko oružje
Noževi
Specijalne jedinice
Lov
Velike bitke
Broj 165
aktuelno izdanje
Pogodak iskusnog ratnika
Test: Municija .380 British Service i .38 S&W
Tekst i snimci: Milan MILANOVIĆ

Kada se govori o svojstvima najkorišćenijeg kratkocevnog oružja tokom Drugog svetskog rata, obično se porede karakteristike poluautomatskih pištolja punog formata: Colt 1911, TT33, FN HP i nemački Walther P38 i Luger P08. Ispituju se karakteristike municije .45 ACP, 7,62x25 TT i 9x19 Para, iako se tokom najvećeg svetskog sukoba, u rukama pripadnika različitih vojski i pokreta otpora, nalazilo bezbroj modela kratkog, vatrenog oružja u još desetak drugih kalibara. Na primer, vojno-policijske formacije Velike Britanije su koristile nekoliko miliona revolvera Enfield, Webley i Smith&Wesson u zaboravljenom kalibru .380 British Service, odnosno nešto izmenjenom, američkom .38 S&W. Ovaj metak i revolveri izrađeni oko njega, bili su nam posebno interesantni, jer je aktuelni trend proteklih decenija potpuno deplasirao sistem oružje-metak, koji je nekad bio prisutan širom planete.

Kompromisno rešenje
Priča o oficijelnoj upotrebi ove "kratke" revolverske municije u Velikoj Britaniji, kreće odmah posle Prvog svetskog rata. Tada su vojni krugovi konstatovali kako je veliki i moćni revolver Webley MKVI u kalibru .455 pokazao izuzetna svojstva u rovovskim borbama na Zapadnom frontu, ali je zbog svojih gabarita apsolutno neprimeren za upotrebu u mirnodopskim uslovima. Ovo jednostavno i robustno oružje (naročito veliko olovno zrno .455), korisniku je garantovalo apsolutnu zaustavnu moć i neutralisanje protivnika prvim hicem. Međutim, kada se raziđe barutni dim, starešine po pravilu traže što manje i lakše lično naoružanje, jer moraju stalno da ga nose, a koriste samo tokom retkih gađanja.
Upravo iz tih razloga, početkom tridesetih godina prošlog veka, britanska vojska potražila je rešenje novog službenog revolvera/pištolja, koji formatom ne bi bio veći od Lugera P08 (koji je u to vreme bio orijentir). Insistirano je i da nova usvojena municija, po karakteristikama bude što približnija metku 9x19 Para i vojni vrh je zatražio od najvažnijih oružarskih firmi na Ostrvu, da dizajniraju revolver koji bi zadržao neke kvalitete prethodnog Veblija, ali manje mase i dimenzija. Tako je došlo do kompromisnog rešenja, da se za vojsku i policiju usvoji novi metak nazvan .380 British Service, koji je ustvari neznatno izmenjeni američki metak .38 S&W, razvijen davne 1877. Britanci su se odlučili za verziju tog metka, nazvanu .38-200, gde je druga brojka označavala masu zrna u grejnima. Takav metak u SAD je izrađivan kao .38 Colt New Police i bio prepoznatljiv po zrnu zaravnjenog vrha. Prvo zrno za ovaj metak (označeno kao MK I) koje su proizvodili Britanci, imalo je masu 13 g, bilo celo od olova, a odlikovalo se vrlo malom polaznom brzinom od samo 190 m/s.
Više američkih kompanija je ponudilo Kraljevstvu odličnu municiju .38 S&W, koja se u SAD nazivala i .38 RIM, ali je poznata britanska firma "Kynoch" proizvela veliku količinu metaka odličnih svojstava i iz SAD je nabavljen ograničen kontingent. Preciznost na demonstracionim gađanjima je bila sasvim zadovoljavajuća, a vojska i policijske agencije su uskoro dobile revolvere Enfield u novom kalibru. Zanimljivo je da je ova konstrukcija revolvera, ustvari dimenziono smanjenje starog Webley MKVI .455, koje je i osmišljeno u "Webley", ali je fabrika "Enfield" pobedila na vojnom konkursu i prisvojila i slavu i materijalnu korist od velikog ugovora. Došlo je do spora, "Webley" je morao da se zadovolji ograničenom narudžbinom skoro identičnih revolvera njihove proizvodnje, a Enfield MK I i II su postali standardno kratko oružje Kraljevstva.

Redizajniranje i prilagođavanje
Kasnih tridesetih godina 20. veka, Nemačka je pokrenula međunarodni spor da se Britaniji zabrani korišćenje službene revolverske municije sa olovnim zrnom bez košuljice, pozivajući se na odredbe Haške konvencije. To je bio svojevrsni nonsens, ali je vlada Velike Britanije tih godina popuštala nemačkim pritiscima, pa je naloženo da se postojeći metak .380 British Service MKI redizajnira i prilagodi. Dobijeno je novo zrno MK II sa košuljicom od tombaka mase 11,5 g, ali je ono u samom startu počelo da zadaje velike glavobolje svim korisnicima. Kako je zrno bilo prilično dugo, čaura male zapremine i slabog barutnog punjenja, polazna brzina ispaljenog zrna je u pojedinim serijama jedva prelazila 100 m/s, a zabeleženo je mnogo slučajeva zaglavljivanja zrna u cevi, usled nemogućnosti da uopšte prođe napolje urezivanjem u žlebove. Sačuvane su fotografije sa vojnih pokaznih gađanja, gde bi nepažljivi strelac "spojio" svih šest metaka jedan za drugim u cev, ne primećujući da se dešava nešto neobično. Preciznost i probojnost ispaljenih zrna bile su apsolutno neprihvatljive za vojnu upotrebu, ali kako je postajalo izvesno da će da izbije novi svetski rat - država se okrenula većim, moćnijim i strateški značajnijim oružjima od revolvera.
Čim se rat razbuktao, vojska je iz magacina podelila sve dostupne revolvere Enfield i Webley u kalibru .380/200. Iz SAD je naručeno oko 900.000 izvanrednih revolvera S&W M&P, koji su izvorno predviđeni za metak .38 Special, ali su Britaniji isporučeni sa dobošem koji je prihvatao slabiji metak .38 S&W i britanski .380 MKII. Uz ove revolvere, više američkih fabrika je Britancima isporučilo velike količine municije sa zrnom LRN. Na svim frontovima, vojnici su koristili raspoloživu municiju, bez obzira na ranije nemačke "zamerke". Od Zapadne Evrope, preko severnoafričkog ratišta, do obračuna sa Japancima na Dalekom istoku - revolveri u kalibru .380/200 i .38 S&W su veoma upotrebljavani. Bez obzira što su i tada i kasnije, stručni krugovi smatrali da je to metak vrlo diskutabilnih mogućnosti, u konkretnoj primeni dokazao je svoju vrednost. Više zamerki je bilo na izuzetno dug hod obarača revolvera Enfield pri okidanju DA modom, posebno kada je u pitanju verzija sa "kusim" udaračem, namenjena tenkovskim posadama.

Neznatni trzaj i bljesak
Kako domaći proizvođač "Prvi partizan" iz Užica, već decenijama izrađuje i izvozi municiju .38 S&W izuzetnog kvaliteta, želeli smo da uporedimo ovaj zastareli metak sa modernijom revolverskom municijom, koju češče koristimo u testovima - .38 Special. Na raspolaganju nam je bila originalna britanska ratna municija .380/200 MK II sa zrnom od 11,5 g i košuljicom (produkcija "Kynoch"), nemačka Geco .38 S&W sa pobakrenim zrnom i PPU oblog, olovnog zrna mase 9 g. Od četiri dostupna revolvera predviđena za ovu municiju, opredelili smo se za Webley Mark IV i nama dobro znani Smith & Wesson Victory.
Iako deluje rogobatno, prelamajući stari Webley je i dalje odlično konceptovano ručno oružje, koje odiše neobičnim šarmom prošlih vremena. Vrlo oprezno smo opaljivali britansku ratnu municiju Kynoch, najviše zbog mitova o zaglavljivanju zrna u cevi, ali sem lošeg grupisanja pogodaka, drugih neprijatnosti nije bilo. Trzaj, pucanj i bljesak su neznatni, čak i u opitnom tunelu. Doboš se lako i brzo prepunjava ovim metkom, koji se manuelno receptuje poput svog uzora, pa imate osećaj da je u pitanju dobro poznata "duga devetka" - ali sa obodom. Metak .380/200 MK II nije ništa bolje pogađao, ni kada smo koristili znatno savremeniji S&W MP, jer su inženjeri "Kynocha" očigledno na brzinu proračunali dimenzije zrna sa košuljicom i mogućnost anemičnog barutnog punjenja, da ga plasira do cilja. Nešto bolje se pokazao metak "Geco", koji je masovno proizvođen, jer je Nemačka u periodu posle Drugog svetskog rata mnogo koristila poklonjene MP revolvere u kalibru .38 S&W. Ipak, ovaj stari i simpatični metak je originalno zamišljen sa oblim olovnim zrnom, pa nam je najveći užitak priuštio domaći, urađen "po starinski".
Iako su ga zaboravili skoro u celom svetu, metak .38 S&W neobično nam se svideo, bez obzira što većina od nas preferira noviji i balistički superiorniji .38 Special. Nije ni čudo što je krajem 19. veka ova municija bila izuzetno popularna i prihvaćena, a kada je "uparimo" sa očuvanim klasičnim revolverima - i u 21. veku je i te kako "konkurentna".

Broj 165