Koje tekstove u "Kalibru" najradije čitate:
Lovačko oružje
Vojno-policijsko oružje
Noževi
Specijalne jedinice
Lov
Velike bitke
Broj 154
aktuelno izdanje
Lov u Africi (I)
Trofeji "bisera" Namibije
Lov u Africi

Tekst i snimci: Igor TODIĆ
Verujem da je svaki lovac na svetu makar jednom poželeo da se tokom lovačkog veka isproba na Crnom kontinentu. Posle godina sanjarenja, došao je trenutak da počnem da se spremam za takvu avanturu. Mesecima sam razgovarao s "afričkim veteranima", birao oružje i municiju, nabavljao opremu, tražio i poredio ponude, jurio karte, vize, dozvole, čitao o pojedinim destinacijama, proučavao ponašanje i anatomiju divljači koju sam nameravao da lovim, tražio balans između sume koju sam nameravao da potrošim i želja... Same pripreme su mi donosile veliko zadovoljstvo, jer sam nebrojeno puta sve "proživljavao" unapred.
Sve je počelo tako što mi je prijatelj Veljko Nikolić prepričavao svoje bogato lovačko iskustvo, stečeno po Kostariki, Šri Lanki i mnogim afričkim zemljama. Kada smo se dotakli afričkog safarija, spomenuo je da mu je Namibija ostala u najlepšem sećanju i da planira barem još jedan odlazak. Budući da se Namibija potpuno uklapala u moj plan, kao i to da boljeg prijatelja i iskusnijeg lovca za ovakvu avanturu ne bih našao, deset minuta je bilo dovoljno za dogovor.

PRIPREME: ORUŽJE, OPREMA, LEKOVI...
Iako je bio novembar, čvrsto smo rešili da početkom maja otvorimo lovnu sezonu u lovištu lociranom u severnom delu te afričke zemlje. Poznanstva koja je Veljko Nikolić imao, pomogla su nam da brzo stupimo u kontakt sa domaćinima i rezervišemo petnaestodnevni lov. Više nego korektna cena i odnos vlasnika, zaintrigirala nas je da spisak od deset divljači (pet po lovcu) uvećamo za još nekoliko životinja. Ukoliko se odlučite za jedan ovakav lov, preporučujem vam da sa vlasnikom/agencijom utvrdite šta sve tačno ulazi u cenu aranžmana i da li postoje skriveni troškovi. Doplate za prevoz od i do aerodroma, dranje divljači, usoljavanje koža i čišćenje trofeja, korišćenje njihovog oružja - samo su neke od stavki koje kasnije mogu neprijatno da vas iznenade. Aranžman za koji smo se odlučili je takav, da su naši troškovi od sletanja u Vindhuk, glavni grad Namibije, pa do poletanja nazad, praktično jednaki nuli.
Bilo je dovoljno vremena do odlaska, da saznam što više o Namibiji, klimi i običajima. Iako triput veća od bivše Jugoslavije, ova zemlja jugozapadne Afrike ima samo dva miliona stanovnika, čemu doprinose i velike pustinje, Namib i Kalahari. Većina lovišta mahom su raspoređena na severu zemlje, gde se nalazi i jedan od najvećih nacionalnih parkova - Etosa (koji verovatno pamtite po serijalu "Opstanak"). Budući da se Namibija nalazi na Južnoj hemisferi, u maju nas je dočekao početak zime, što je podrazumevalo dnevne temperature do 30˚C, ali je veoma niska vlažnost vazduha klimu činila podnošljivom.
Moja glavna nedoumica bila je izbor oružja. Lovci se, uglavnom, odlučuju za jednostavniju opciju, odnosno za rentiranje oružja u samom lovištu. Kako nisam bio spreman da odstrel najvećih trofeja u lovačkoj karijeri poverim oružju koje prvi put uzimam u ruke, na put sam poneo sopstvenu pušku. I pored Blazera R93 u odličnim kalibrima 9,3x62 i 8x68S nije mi trebalo mnogo da se odlučim za Marlin 1895G u .45-70 Government. Kalibar 8x68S smatram jednim od najboljih za lov krupne afričke divljači (ne računajući slona, nosoroga, bafala i nilskog konja), ali pojedina loša iskustva lovaca koji su u transportu gubili (privremeno ili trajno) svoje puške, naterala su me da skupi Blazer R93 ostavim kod kuće. Drugi razlog je što sam hteo da isprobam jedan od kalibara kojim je osvajana divlja Afrika još u 19. veku, ali i da budem među retkima koji ponovo love sa nepravedno zapostavljenim lever ekšn karabinom. Uostalom, veliki kalibar i težina zrna od 26-27,2 g potpuno su ulivali poverenje što se tiče efekta, čak i na najtežu divljač. Budući da je raspon težina divljači koje sam planirao da odstrelim iznosio od 40 do skoro 400 kg bilo je teško pokriti sve zahteve sa jednim kalibrom i jednim tipom zrna. Upravo zato sam odlučio da ponesem zrno mekog vrha teško 26 g za manju i mekšu divljač, dok sam masivnijoj i tvrđoj divljači namenio 27,2 g Hard-Cast zrno. Napravljeno je od vrlo tvrdog legiranog olova, koje bi trebalo da osigura duboku penetraciju.
Lovci često ponesu mnogo više stvari nego što im je potrebno, a najbolji način da se ne pretovarite je da se osobi iz lovišta sa kojom kontaktirate obratite za pomoć. Uglavnom, imaju pripremljene spiskove stvari sa količinama koje su vam neophodne. Jednom prilikom čuo sam i izreku, koja je uglavnom tačna: "Ponesite duplo manje stvari nego što ste hteli i duplo više para nego što ste planirali"! Veoma je bitno raspitati se: da li se lovište nalazi u malaričnoj oblasti i protiv kojih bolesti su vam vakcine neophodne? (O vakcinama se, svakako, treba raspitati i u našim medicinskim ustanovama). Takođe, treba napomenuti da zaštite od insekata koje se prodaju kod nas, u Africi najčešće nisu efikasne. Zato se uvek odlučite za sredstvo koje se prodaje u zemlji u koju idete. Slično važi i za antimalarike...
Mogao bih ceo članak da posvetim količini energije i vremena potrošenog na nabavljanje vize (u namibijskoj ambasadi u Beču), dobijanje dozvole za privremeni izvoz oružja i municije u MUP, traženja najpovoljnijeg leta sa kompanijom koja je spremna da prevozi oružje i municiju, traženje saglasnosti aviokompanija o njihovom transportu... Konačno, prikupili smo sva potrebna dokumenta i došao je dan polaska. Čak ni 17 sati letenja i čekanja na minhenskom aerodromu, nije moglo da nam pokvari raspoloženje.

IZNENAĐENJE PRI DOLASKU
Tim Ozborn, vlasnik lovišta i profesionalni vodič (PH - Professional Hunter, kako ih u Africi zovu), dočekao nas je na aerodromu. S obzirom da Namibija beleži veliki priliv deviza od lova, procedura za privremeni uvoz oružja maksimalno je pojednostavljena, tako da smo se na carini zadržali nekoliko minuta. Posle formalnog upoznavanja sa gostoljubivim i otvorenim "gazdom" i prebacivanja prtljaga u džip, čekalo nas je 500 km dugo putovanje na sever. Kako je lovište udaljeno od najbližeg grada oko 115 km, bilo je neophodno pokupovati namirnice za naredne dve nedelje. Bio sam prijatno iznenađen snabdevenošću prodavnica, kvalitetom puteva, ali i arhitekturom i čistoćom, koje su se verovatno zadržale još iz vremena kada su bili nemačka kolonija. Nažalost, naša opsesija lovom učinila je da poznavanje urbanog dela Namibije ostane vrlo površno, jer smo gradove, praktično, upoznavali iz kola. Većinu puta pričali smo o našim lovačkim dogodovštinama kojih smo se mogli setiti, a Tim nas je "bombardovao" informacijama o navikama divljači, načinu lova, preporukama za dobar hitac. Pet-šest časova puta bilo je više nego dovoljno da steknemo sliku o lovu koji nas je već od sutradan čekao.
Lovište veličine skoro 6x10 km, površine preko 5.000 ha ograđeno je kako bi se sprečilo migriranje divljači, ali i bolesti, s obzirom da je Etosa u neposrednoj blizini. Još kao klinac, gledao sam u "Opstanku" probleme koje antraks pravi u Etosi. Nažalost, ova bolest, kod nas poznata i kao crni prišt, još uvek nije iskorenjena. Iako je od ovog ogromnog nacionalnog parka deli samo jedna farma (12 km), Windpoort nikada nije biio zahvaćen tom opakom bolešću. Dok smo putovali od ulaza na farmu do kuće, postalo je očigledno da se lovačka etika poštuje i da je svako pucanje iz vozila apsolutno zabranjeno. Najbolji dokaz je što divljač nije bežala, čak i kada smo zaustavljali vozilo da ih fotografišemo. Od pre osam godina, od kada je Tim postao većinski vlasnik ranča, niko nije pucao na divljač sa vozila, a tek odnedavno je stekla dovoljno poverenja da nastavi slobodno kretanje, čak i kada se vozilo zaustavi. Prva pomisao mi je bila kako će ovde lov biti suviše lak, ali izgleda da divljač nije imala u planu da nam pozira i dok smo pešačili kroz lovište...
Ovo mi je bio prvi safari, pa nisam u mogućnosti da Vindpurt farmu uporedim i rangiram. Za razliku od mene, prijatelj i "saborac" sa kojim sam se obreo u lovu, Veljko Nikolić, imao je iskustvo stečeno u Tanzaniji, SAR, Namibiji... Uveravao me je da je lov u većini lovišta do te mere komercijalizovan, da je u želji da se lovcu omogući što više odstrela za kraće vreme, pucanje iz terenskog vozila postalo uobičajeno. Uprkos ovakvom trendu, manji broj farmi ipak je ostao veran lovačkoj etici, pa su lov iz pirša i eventualno čekanjem, jedini načini koji se praktikuju (uz napomenu da se ni čekanje pored pojilišta ne toleriše). Upravo je to bio razlog, što smo ovu farmu smatrali posebnom i odlučili se baš za nju.
Na farmi koja se nalazi na nadmorskoj visini od 1.200 m, jedina infrastruktura su četiri mala bungalova apartmanskog tipa u krugu od 50 m kao i kilometar udaljeni pomoćni objekti: rezervoar za vodu i prostor za skladištenje mesa divljači. Sve ostalo je divlji i teško prohodan teren, u kome se skriva nekoliko stotina komada divljači. Kao i većina nedostupnih i zabačenih rančeva u Namibiji, jedini izvor električne energije na Vindpurtu bili su solarni paneli koji su se pokazali dovoljnim pri racionalnoj upotrebi. Električnom energijom se, pored uređaja u kućama, napaja i pumpa kojom se pitka voda izuzetnog kvaliteta, crpi sa dubine od oko 100 m. Na taj način, ranč ima potpunu energetsku i finansijsku nezavisnost.
U želji da sazna sa kakvim strelcima ima posla, Tim nas je odveo na improvizovano strelište. Ispalili smo samo po dva hica iz svojih pušaka na metu udaljenu 80 m, a pogoci koji su se praktično dodirivali bili su dovoljan dokaz. Posle tako dugog dana, ostalo je vremena još samo za kratko uživanje u zalasku sunca. Kako bi pogled sa verande bio još interesantniji, na nekih 300 m raskrčen je prostor oko pojila. Već od prvog pogleda zastao mi je dah, jer se upravo tog momenta pojavio jedan od pet crnih nosoroga koji nastanjuju farmu. Istovremeno sam priželjkivao i plašio se susreta sa ovom grdosijom tokom lova, jer je crni nosorog poznat kao veoma agresivna životinja, spremna da napadne svakog za koga smatra da mu ugrožava teritoriju. Postoje čak i zapisi iz kolonijalnog perioda, da su mužjaci napadali parne lokomotive koje su se kretale njihovom teritorijom! Kako su bili deo programa za zaštitu nosoroga u Namibiji, primerci sa ranča su imali odašiljače, tako da ih je bilo moguće pratiti, čak i prepoznati, pomoću prijemnika povezanog sa ručnom antenom i slušalicama.
I pored velikog umora koji nas je savladao, bilo je vrlo teško zaspati, znajući kakav je uzbudljiv dan pred nama. Kao što nam je i rečeno, budilnik nam uopšte nije bio potreban i to zahvaljujući jednoj autohtonoj vrsti ptica koje su se sa greškom od samo nekoliko minuta, uredno i veoma bučno oglašavale tačno u svitanje, tokom celog našeg boravka.

USPEŠAN PRVI IZLAZAK
Ovo je bio veliki dan za sve nas, jer smo bili prvi lovci u sezoni koja je otvorena samo nedelju dana pre našeg dolaska. S nestrpljenjem smo se pripremili za prvi izlazak na teren. Tim, Veljko i ja odvezli smo se džipom do najzelenijeg dela farme. Ovaj pojas prati presušeno korito potoka, koje se ispunjava vodom samo povremeno tokom kišnog perioda. Bilo je pravo uživanje piršovati po mekom pesku korita i bili smo sigurni da će nas tiho kretanje i mala vidljivost (korito je znatno niže od okoline), nagraditi dobrim ulovom. Ipak, kretanje koritom nije dalo rezultate, pa nas je vodič poveo u buš, kako ovde nazivaju predeo obrastao, gustim žbunastim rastinjem visine 2-4 m, travom i ponekim drvetom. Ovakva blago zatalasana konfiguracija terena i rastinje, neobično me podseća na teren Deliblatske Peščare. U početku sam se kretao kako je potraga za divljači zahtevala, ali ignorišući biljke. Ubrzo sam shvatio da ovde sve ima nekakve bodlje i kukice i da je postojao savršeno dobar razlog zašto je vodič, s vremena na vreme, krivudao po terenu. Naučio sam, na teži način, s kojim biljkama treba izbegavati kontakt - ali tek kada sam se propisno izgrebao i pocepao odeću. Popodne sam izgubio sat vremena u trebljenju dosadnih sitnih kukica i semenki sa opreme.
Četvoročasovno kretanje, tačnije šunjanje po terenu solidne nadmorske visine i temperaturi od 30ºC već je ostavilo tragove umora. Na nekih 200 m od nas, vodič je uspeo da ugleda bradavičastu svinju sa prasićima. Nadajući se da ćemo u blizini pronaći i vepra, nastavili smo da se prikradamo i ostanemo neopaženi zahvaljujući vetru koji nam je išao na ruku. Kada smo prepolovili daljinu, pronašli smo dobar zaklon odakle smo ih posmatrali. I zaista, desetak minuta kasnije, ugledali smo vepra sa kljovama vrednim respekta. Veljko mi je džentlmenski prepustio prvi odstrel i mene je već počela da hvata dobro poznata lovačka groznica. Ne želeći da rizikujem, pronašao sam dobar oslonac za pušku i nanišanio vepra u plećku. U cevi mi se nalazio metak sa zrnom mekog vrha koje sam smatrao idealnim za ovu 70 kg tešku životinju. Slušajuci savet iskusnijih afričkih lovaca, posle prvog metka sa deformabilnim zrnom sledila je municija sa tvrdim zrnima koja bi osigurala maksimalnu penetraciju prilikom pucanja u odlazeću divljač, kada je idealan hitac nemoguć. U takvoj situaciji, duboka penetracija često je ključ uspeha. Dolinom se razlegao hitac, a vepar je pojurio, ne pokazujući znake pogotka. Uspeo sam da repetiram pušku i da za veprom ispalim još jedan metak, pre nego što je nestao u bušu. Na mestu gde je stajao pronašli smo krvavi trag i počela je višečasovna potraga. Osećao sam se loše, jer je moja reputacija dobrog strelca pala u vodu, sa prvim hicem. Ipak, Tim nam je odao priznanje na strpljenju i temeljitosti koju smo pokazali u praćenju krvavog traga, jer bi svako već uveliko odustao i potražio spas u hladu. Posle nekoliko sati praćenja, pronašli smo vepra kako još uvek živ leži u žbunju. Kada sam ga dotukao, bio sam u mogućnosti da proverim šta se zaista dogodilo: prvi metak ga je pogodio u visoku plećku na spoju trupa i vrata, napravivši prostelnu ranu. Zrno je očigledno prošlo blizu kičmenog stuba, ali verovatno zbog niske brzine (oko 400 m/s na toj daljini) nije došlo do ozbiljnijeg oštećenja, koje bi životinju zadržala na mestu nastrela. Drugi hitac je pogodio odlazeću životinju u koren repa i napravilo izlaznu ranu na sredini grudi. I pored takvih pogodaka, vepar je uspeo da pređe još 2 km pre rušenja. Posle čišćenja i merenja, ispostavilo se da je trofej odličan i da po NAPHA (Asocijacija profesionalnih lovaca Namibije) standardima, zaslužuje bronzanu medalju. Bila je to i jedina životinja do kraja našeg lova u Namibiji, koju smo mogli sami da utovarimo u džip bez upotrebe čekrka.

NOJ - PRIRODNI ALARMNI UREĐAJ
Kako je raznovrsnost divljači velika, bilo je teško krenuti s namerom da se odstreli baš određena vrsta toga dana. Ovoga puta, popeli smo se na brdo (oko 2 km udaljeno od kuća) sa koga se pruža pogled na ravnicu. Popeli smo se na jedno od retkih stabala koje nije bilo načičkano bodljama i dvogledima osmatrali predeo u nadi da ćemo primetiti neku aktivnost. Istrenirano oko vodiča uspelo je da prepozna gnua, u senci drveta nekih 2.000 m od nas. Ova velika antilopa, čija težina može da prođe i 250 kg zbog velike fizičke sličnosti sa bivolom često se naziva i "poor’s man buffalo" - u prilično slobodnom prevodu "bivo za lovce sa plićim džepom". Prvi beli doseljenici su ga svrstavali i u familiju goveda, što se i danas zadržalo u nazivu ove vrste - blue wildebeest (plavo divlje govedo). Iako sa te daljine nismo mogli da razlikujemo mužjaka od ženke, ipak smo krenuli u tom pravcu, jer smo znali da se ova divljač uvek kreće u krdima. Odredili smo orijentire, jer je u bušu bilo vrlo lako promašiti cilj, posebno kada se ka njemu krećete sa veće distance. Izgrebani i preznojeni od brzog kretanja kroz buš, prišli smo mu na 300 m kada smo ga ponovo ugledali. Tada je Tim već mogao da potvrdi da je reč o krupnom, odraslom mužjaku, baš kakvog sam tražio. Tokom našeg privlačenja, umor, vrućina i dosada savladale su gnua koji je legao na malu čistinu. Iz straha da nas ne primete nojevi koji su bili u neposrednoj blizini, ali i za nas još uvek nevidljivo krdo gnua, morali smo da nastavimo napred puzeći. I eto, 20 godina posle vojske ponovo puzim kroz travu i trnje, ali ovoga puta potpuno dobrovoljno i duže nego ikad. Posle skoro 200 m puzanja, košulja mi je ličila na herbarijum za koji su se zakačile sve moguće biljke, a ogrebotine i ubodi nisu dali da zaboravim na njihovo prisustvo. Uspeli smo da priđemo do povećeg žbuna, koji je bio poslednji zaklon od pogleda. Radoznali nojevi, koji su prirodni alarmni uređaj, čije upozorenje bespogovorno svi slušaju, jednostavno su nas "zakucali" na mestu. Svaki pokret je mogao da natera životinje u beg i bilo je jasno da je to pozicija na kojoj moramo da sačekamo bolji trenutak za pucanje. Duboka trava je dobro skrivala gnua, tako da je bio vidljiv samo gornji deo glave. Našao sam dobar oslonac i pokušao da uputim hitac u glavu. Iako sam bio siguran u hitac, postojala je velika mogućnost da zrno ošteti trofej, pa smo odlučili da sačekamo još malo. Sunce je peklo, a "bolji momenat" nikako da dođe. Posle dva sata, odmorni i lepo naspavani gnu se ispravio i brzim korakom krenuo ka gustišu. Bio je dijagonalno okrenut ka nama, brzo sam ga nanišanio u levo rame, što je i najsigurniji hitac koji je trebalo da prođe kroz teške kosti i pluća. Jasno se čuo tup udarac teškog zrna u životinju, kada je nastao opšti stampedo. Omanje krdo zebri, kao i nekih 15-20 gnua, pojavilo se niotkud i dalo u paničan beg, dok je ustreljeni mužjak otišao na suprotnu stranu (što je bio dobar znak). U punom trku pretrčao je stotinak metara i naglo zastao. Stajao je kao ukopan sa spuštenom glavom nekoliko minuta, a ja sam se spremio za drugi hitac, ukoliko se ponovo pokrene. Tim je dao znak da nema potrebe za narednim hicem i već sledećeg trenutka, gnu se srušio na zemlju. Kako već to ide, usledile su čestitke i fotografisanje i više ništa nije moglo da mi ukloni osmeh s lica...
Doterali smo džip i dobro se pomučili da utovarimo gnua, čak i uz upotrebu čekrka. Odvezli smo se do objekta u kome se obavlja priprema divljači i trofeja, gde su pomoćnici preuzeli dalju obradu. Iako je dranje bilo uračunato u paket, vrlo rado sam se prihvatio tog posla, što je malo zbunilo Tima, očigledno naviknutog na "velike bele lovce" kojima je ispod časti da uprljaju ruke. Soft point zrno je na svom putu slomilo teške kosti ramenog pojasa, prošlo kroz plućno krilo i zadržalo se negde u unutrašnjim organima. Tada mi je postalo jasno da je afrička divljač vrlo tvrda i da ubuduće moram koristiti i tvrđe zrno. Kada smo izmerili trofej, ispostavilo se da mu je vrednost za nijansu ispod bronze, što mi ni na koji način nije umanjilo značaj ovog lovačkog događaja. Merenje trofeja većine afričke divljači, mnogo je jednostavnije od evropske: trofeji mahom predstavljaju dužine oba roga i prečnike u najdebljem delu, sabrane u jednu dužinu u centimetrima.
U prva dva dana odstrelio sam dvoje divljači i već pomislio kako ću u prvoj polovini boravka na farmi uloviti sve što sam planirao, kada se lovačka sreća preokrenula. Usledilo je nekoliko dana lova sa prepodnevnim i popodnevnim izlascima, ali je susret sa trofejnom divljači izostao. Događaj koji se izdvojio tih dana bio je bliski susret sa crnim nosorogom. Toga dana vodio me je verovatno jedan od najvećih poznavalaca ove divljači na svetu, ujedno i suvlasnik Vindpurt farme. Taj Bur i veteran angolskog rata, već godinama radi kao čuvar u nacionalnom parku Etosa, u kome živi oko 900 komada ove divljači iz grupe "big five", što je skoro polovina današnje žive svetske populacije. Još pri prvom susretu, pripremio nas je kako da reagujemo u slučaju kontakta sa nosorozima: s obzirom da im je vid veoma loš, prvi savet je bio da budemo potpuno nepokretni, jer bi nas tako najverovatnije pomešao sa žbunom. U slučaju da nas, okarakteriše kao pretnju i pojuri ka nama, veranje na drvo je jedini spas.
Kao i obično, kretali smo se kroz buš trudeći se da uvek idemo uz vetar, koji je toga dana često menjao pravac. Kada smo se našli u vrlo niskom žbunju, na samo nekoliko metara od nas skočio je očigledno tek razbuđeni veliki nosorog koga smo prekinuli u podnevnoj dremki. Srećom po nas, samo se oglasio i laganim kasom otrčao...

POTERA ZA "VOĐOM"
Posle ručka usledio je popodnevni lov i došlo je vreme da se moja lovačka sreća još jednom preokrene. S brežuljka smo uočili četiri tačkice na horizontu, koje su bile na samoj granici lovišta. I pomoću dvogleda, bilo je jedva moguće prepoznati orikse. Trčećim korakom smo krenuli ka njima i za relativno kratko vreme prišli na pola kilometra, gde nas je sačekao par radoznalih nojeva. Po iskazanoj radoznalosti umesto straha, prepoznali smo Luija, noja koji je očigledno izgubio prirodan strah od čoveka. Zato je sebi dozvoljavao nastup, koji je varirao od radoznalog praćenja, do napada koji se završavao kraćim jurcanjem oko nekog žbuna. Srećom, bili smo mu "simpatični", pa je odlučio samo da nas prati u stopu. Kada smo prišli oriksima na ispod 100 m, buš je postao ređi i mogli smo lepo da ih osmotrimo. I bez dvogleda, bilo je lako izdvojiti mužjaka vanrednog rogovlja i fokusirati se na njega. Jedan neoprezan korak mogao me je koštati trofeja, ali tada je na scenu stupio Lui. Oriksi su uplašeno pogledali u našem pravcu i samo delić sekunde ih je delio od odluke da se daju u pun trk, kada su ugledali oko 230 cm visokog noja, koji je potpuno miran, stajao u našoj neposrednoj blizini. Ne znajući za nemi pakt između noja i nas, oriksi su nastavili da pasu. Ova prelepa antilopa, koju zbog prgavog karaktera često nazivaju i "pustinjski ratnik", nacionalni je ponos Namibije. Iako težina odraslog mužjaka ne prelazi 250 kg, prema žilavosti i čvrstini ova divljač može da se uporedi sa mnogo masivnijim vrstama. U stručnoj literaturi sam našao podatak da je pažljivo plasiranje hica veoma bitno kod lova oriksa upravo zbog njegove žilavosti, ali i spremnosti da kada je ranjen i sateran u ugao, odgovori napadom. Svi ovi podaci naterali su me da visoko cenim "pustinjskog ratnika" i da se maksimalno potrudim da dođem u što bolju poziciju za pucanje. Odavno sam imao dobru priliku za pucanje dve ženke, koje su takođe bile trofejne, ali sam odlučio da gađam predvodnika po svaku cenu. Vodič me je pustio da idem sam (opet puzim) napred i da odaberem pravi momenat za pucanje. Kada sam im prišao na sedamdesetak metara, konačno sam ugledao vođu. Kada sam video koliki je trofej, zastao mi je dah. Počeo sam da drhtim, kao da sam u lovu prvi put. Morao sam da potražim oslonac, iako na tim daljinama tako nešto ne praktikujem. Baš kao i gnu, stajao je dijagonalno od mene, a potrudio sam se da ponovim pogodak u rameni pojas. Usledio je pucanj i oriksi su već u narednoj sekundi nestali u gustišu. Počeo sam grozničavo da premotavam poslednje sekunde u glavi, pokušavajući da rekonstruišem pogodak i predvidim pravac u kome će se ranjena divljač kretati. Na mestu nastrela nije bilo ni kapi krvi, ali za promašaj nije bilo izgovora. Zakoračili smo u gustiš, gde smo ih poslednji put videli očekujući još jednu dugu i neizvesnu potragu. Samo nekoliko metara od nastrela ležao je predivan oriks, a Timu je bio dovoljan letimičan pogled, da zaključi da je trofej jaka zlatna medalja. Puške smo zamenili sekirama i testerama, jer je rastinje bilo tako gusto, da smo morali da krčimo put kako bi prišli vozilom. Prilikom čišćenja divljači ispostavilo se da sam praktično ponovio pogodak od pre nekoliko dana tj. da je zrno slomilo plećku i prošlo kroz aortu i pluća. Čak ni tvrda konstrukcija zrna nije bila dovoljna da osigura prostrel dijagonalno kroz životinju tešku 230-250 kg. Zrno se zaustavilo tik ispod kože, a iznenadilo me je da je ulazna rana bila potpuno suva i da bi u slučaju lošijeg pogotka gubitak divljači bio izvestan, jer bi krvavi trag u potpunosti izostao. Proizvođač je hvalio ova zrna kao izuzetno tvrda i skoro nedeformabilna, ali me je ono što je ostalo od zrna uverilo u suprotno: od početnih 420 grs zrno se svelo na samo 255 grs, što znači da je zadržalo tek 61% mase. Ova divljač je puna iznenađenja, a još jedno me je čekalo prilikom dranja: pored snažnih mišića, vratni deo bio je zaštićen kožom čija debljina prelazi 25 mm! Zaista, ozbiljan "domaći", čak i za najsnažnije kalibre. Merenje je potvrdilo da je trofej izuzetno pravilan i da su dužine (93 cm) i obimi oba roga identični. Kako se radi o namibijskom, a ne oriksu iz Kalaharija, ukupna vrednost od 222,8 cm svrstava ga u "suvo zlato", budući da zlatna medalja počinje već od 208 cm.
Prva polovina našeg boravka u ovom nesvakidašnjem lovištu polako je isticala, kvalitetni trofeji su se nizali, a Duha Afrike, kako često nazivaju velikog kudua po kome je ova farma nadaleko poznata, ne samo da nismo ulovili, već ni imali priliku da vidimo. U ovo se, naravno, ne računa svakodnevno osmatranje pojila, koje nas je uverilo da primerci sa rogovima dužine od 50, pa čak i 58 inča uopšte nisu retkost na ovom terenu. Ovu prelepu životinju, kao i nastavak lova, opisaćemo u narednom broju...


Broj 154
SVE O ORUŽJU
Sačmarica Metal Storm MAUL     
"Johan Fanzoj" četvorocevna firling puška
Sačmarice FAIR SLX600 i Jubilee
Puška LuxDefTec L1A1
Protivtenkovske puške
Revolveri Taurus M-689 VR i AKAH .357 Mag. Target
Iz arsenala Drugog svetskog rata: CZ Model 38 9 mm K
Samostrel Armcross Leopro
Puška Savage Mod. 10 BAS/T
Ruski avionski mitraljez ŠKAS
Dvadeset pet godina “Fallknivena”


RUBRIKE
Avganistan: Operacija "Udar mača" protiv talibana
“Kalibar” na 12. otvorenom padobranskom višeboju     
"Hajduk Veljkovi dani" u Lenovcu kod Zaječara
Obezbeđenje aerodroma "Gatwick" u Londonu - TFU
IPSC "Felix Romulijana Open 2009." - level 3     
Lov na prepelice
Drugi svetski rat: Bitka za Atlantik (I)