Koje tekstove u "Kalibru" najradije čitate:
Lovačko oružje
Vojno-policijsko oružje
Noževi
Specijalne jedinice
Lov
Velike bitke
Broj 153
aktuelno izdanje
Koncept srušen na ratištu
Uporedni test: Puškomitraljezi u kalibru 7,62x39
Test - puškomitraljezi

Od završetka Drugog svetskog rata, verovatno ne postoji kategorija pešadijskog lakog naoružanja, oko koje je bilo više problema i neuspelih konstrukcija - kao što je puškomitraljez na nivou odeljenja. Iako se još tokom sukoba, potvrdilo da su nemački MG34 i 42 i britanski Bren odlična oružja u kategoriji univerzalnog mitraljeza, koji može da se koristi kao osnovno automatsko oružje odeljenja, ali i za podršku kada se upotrebljava sa postolja - mnoge svetske vojske tragaju za lakšim i priručnijim rešenjem.
Revolucionarni, srednji metak 7,92x33 Kurtz za jurišnu pušku STG44 iz korena je promenio shvatanje o mogućnosti automatskog vatrenog oružja, izbrisavši dotadašnju strogu podelu na automate i mitraljeze. Još dok je trajao Drugi svetski rat, u SSSR je ispravno zaključeno da je budućnost u municiji kraće čaure od tada standardnih puščanih, pa je razvijen metak M43 7,62x39 pod snažnim uticajem pomenutog 7,92 mm Kurtz, ali i predratnog nemačkog rešenja GeCo 7,75x39 mm. Prvo oružje napravljeno u SSSR za ovu municiju bile su poluautomatske puške SKS, ali je više konstruktora po okončanju rata počelo sa eksperimentisanjem konstrukcija oružja sa mogućnošću rafalne paljbe.

KONSTRUKCIJA DEGTJARJOVA
Proslavljeni sovjetski konstruktor, general Vasilij Aleksejevič Degtjarjov, koji je konstruisao više modela oružja za Crvenu armiju, želeo je da uslovima novog vremena prilagodi svoj raniji model DP28 - puškomitraljez, koji je u ogromnim količinama korišćen tokom Otadžbinskog rata. Uvidevši da je njegova konstrukcija i pored nesumnjive pouzdanosti i izdržljivosti prevaziđena, odlučio je da oko novog metka redukovane snage osmisli odeljenski puškomitraljez.
Vojni krugovi su na osnovu ratnih iskustava napravili "specifikaciju" kakvo je automatsko oružje idealno za vođenje borbi u urbanim i terenskim uslovima. Traženo je da se novi puškomitraljez "hrani" municijom iz člankastog metalnog redenika ili municijske kutije (jer je platneni za teške mitraljeze Maksim bio problematičan u uslovima vlage, a tanjirasti doboš DP28 nepriručan), da oružje dejstvuje iz "otvorenog zatvarača", da njime može efikasno da rukuje jedan poslužilac, ima veću brzinu vatre od DP28 i bude upotrebljiv u uslovima neredovnog održavanja.
Degtjarjov je primenio kombinovana rešenja sa svog ranijeg oružja u kalibru 7,62x54R, zatim od čehoslovačkog ZB26, ali i delimično sa nemačkog MG42. Uz snažan uticaj dizajna STG44 i SKS, nastalo je novo oružje nazvano RPD - puškomitraljez koji funkcioniše po principu pozajmice gasova, sa bravljenjem preuzetim od DP28 koje opaljuje "otvorenim zatvaračem" i prima municiju iz metalnog redenika, kapaciteta 50 metaka 7,62x39. Dva redenika su mogla da se nadovežu i smeste u municijsku kutiju kapaciteta 100 metaka, koja se fiksirala za sanduk i time je dobijeno oružje zavidne vatrene moći. Puškomitraljez je imao fiksnu cev sa regulatorom gasova u tri pozicije, pomerivi dvonožac, drveni kundak i potkundak, rukohvat pištoljskog tipa i nišane podesive za daljine 100-1.000 m.
Odmah posle trupnih ispitivanja i usvajanja u operativnu upotrebu, pokazalo se da novo oružje ima niz mana: nemogućnost brze izmene cevi, prebrzo zagrevanje kritičnih delova pri intenzivnijoj rafalnoj paljbi, mali korisni domet i kritično slabu preciznost na daljinama preko 100 m. Zato se više puta pristupilo izmenama koje su uglavnom bile kozmetičke, poput produžetka gasnog cilindra i uvođenja reduktora trzaja u kundaku.
Bez obzira na to, RPD je proizveden u velikom broju primeraka za vojsku SSSR i zemlje Istočnog bloka. Uskoro je i Kina napravila direktnu kopiju pod nazivima Type 56 i Type 56-1, a Severna Koreja je svoju verziju nazvala Type 62. Više siromašnih zemalja Afrike i Azije, ali i raznih "revolucionarnih" pokreta je kupilo od Sovjeta upravo ovaj puškomitraljez, smatrajući da je odlično rešenje za borce sitnije konstitucije. Kako je u uslovima tamošnjih borbi svako ispravno oružje bilo prihvatljivo, nedostaci RPD nisu došli do izražaja. Međutim, pravi test za ovaj puškomitraljez bio je Vijetnamski rat.

ISKUSTVA IZ VIJETNAMA
Vojska Severnog Vijetnama i gerilci Vijetkonga, nabavili su u zavidnom broju i original i kineske verzije. Smatralo se da je za uslove ratovanja u džungli ovo odlično rešenje, jer su borbene distance male, a fizičkoj građi Vijetnamaca je primerenije oružje mase oko 7 kg nego bilo koji drugi puškomitraljez tog doba. Već u prvim ozbiljnijim borbama pokazalo se da RPD ne može da bude univerzalno oružje, kako je prvobitno zamišljen. Severnovijetnamci su ga uspešno koristili u zasedama i kraćim razmenama vatre, kada je do izražaja dolazila njegova mogućnost da zaspe bliski cilj sa 100-150 metaka neprekidnom paljbom. Ipak, posle duplo većeg broja ispaljene municije dolazilo je do kritičnog pregrevanja i totalnog otkazivanja funkcije oružja. Zato su iskusniji puškomitraljesci, tokom Vijetnamskog rata dejstvovali kratkim odmerenim rafalima i uskoro se uvidelo da RPD ne pruža konkretno više od obične jurišne puške AK47 u istom kalibru. Sem toga, kretanje zatvarača pri svakom opaljenju remetilo je balans oružja, pa tačnost pogađanja ciljeva nije bila odgovarajuća. I pored svih mana, Američki M60 puškomitraljez je bio pravo oružje podrške koje je moglo da velikom gustinom vatre parira masovnim pešadijskim jurišima, a protivnik nije imao adekvatan odgovor.
Zbog toga je u Vijetnamu, komunistički nastrojena zaraćena strana rešenje potražila u široj primeni puškomitraljeza i mitraljeza u starom, dobrom kalibru 7,62x54R, a metak M43 se proslavio upotrebom iz poluautomatskih i jurišnih pušaka.
RPD se koristio u mnogim siromašnim zemljama, jer su ga u SSSR i vojskama Varšavskog pakta potpuno istisnuli puškomitraljezi RPK i PKM. Rasprostranjen je širom sveta, a kineska varijanta je viđena u znatnom broju na Kosovu i Metohiji, kada su tokom nemira u Albaniji poharani vojni magacini i mnoštvo oružja se našlo u rukama OVK. Primerci sa kojima smo se susretali bili su dokaz loše koncipiranog oružja, koje nije moglo da zadovolji zahteve uspešnog puškomitraljeza. Po efikasnosti, nije mnogo odmaklo od bilo koje automatske puške sistema AK. U Iraku je zarobljena veća količina originalnog ruskog oružja, koje je bilo u magacinima rezervne opreme, jer su i tamošnji vojni autoriteti uvideli da je reč o neuspelom projektu. Uglavnom je bio dodeljen Fedajinima i jedinicama partijske milicije, ali ga ni oni nisu koristili u meri vrednoj pomena.
Prilikom našeg testa, jasno se videlo da je Degtjarjov hteo oružje modernog izgleda i manje mase, koje bi moglo na daljinama do 200 m da "imitira" efikasnost proslavljenog MG42 u lakšem službenom kalibru 7,62x39 - ali od svih tih željenih osobina nije ostvareno ništa. Ne zna se da li je neugodnije nositi RPD o ramenu u marševskom položaju, ili hodati noseći ga u rukama, jer je prednji rukohvat katastrofalno rešen. Pokušaj da se paljba otvara iz ramena je optimistički zamišljen, ali masa od preko 7 kg i očajna ergonomija, brzo "odgovore" strelca od te namere. Cev je prilično tanka i sklona brzom zagrevanju, a puškomitraljez znatno odskakuje kada se gađa sa nožica i tvrđe podloge, tako da je korišćenje RPD, generalno, prilično neugodno...
Ništa bolje se nisu pokazali ni finsko rešenje KK 62 i čehoslovački puškomitraljez Vz 52 u istom kalibru, koji su takođe trebalo da postanu standardno odeljensko automatsko oružje, sa upotrebom metalnih redenika u kalibru 7,62x39. Pored svih pobrojanih loših osobina RPD, ova dva puškomitraljeza još ni vizuelno nisu dopadljiva: izgledaju kao nekakvi uređaji, koji "prete" da će se strelac ubosti ili poseći tokom upotrebe.

DORADA PUŠKE AK47
Zbog toga nije čudno što su sve ozbiljnije vojske van NATO, već kasnih pedesetih godina 20. veka napravile svoju verziju novog sovjetskog puškomitraljeza RPK (Ruchnoy Pulemyot Kalashnikova), koji je u osnovi bio dorada jurišne puške AK47. Novi puškomitraljez je napravljen tako što je oružje opremljeno dužom cevi od standardne, kako je nastao uporedo sa varijantom kalašnjikova AKM sa sandukom od presovanog lima - i na RPK je primenjeno isto rešenje, ali je korišćen deblji lim (1,5 mm u odnosu na 1 mm kod AKM). Oružju je dodat i bipod, drugačiji kundak, izmenjen sklop sistema pozajmice gasova, modifikovani zadnji nišan, uz okvire kapaciteta 40 ili doboš od 75 metaka. Uskoro su se pojavile i bugarska i rumunska verzija, a i SFRJ je za potrebe JNA proizvela veliku količinu PM M72 po tom konceptu.
Uvođenjem novog metka 5,45x39 vojske Varšavskog pakta su usvojile PM istog sistema u novom kalibru nazvan RPK-74, ali se ni on nije naročito iskazao u konkretnim ratnim sukobima, kao ni drugi puškomitraljezi kalibra 7,62x39.
Proslavljeni konstruktor Mihail Kalašnjikov je delimično redizajnirao svoju automatsku pušku, u cilju standardizacije lakog naoružanja Crvene armije. Trend kasnih pedesetih godina 20. veka je bio drastično olakšavanje standardne pešadijske opreme, jer se tokom Korejskog rata pogrešno zaključilo da će pripadnici jedinica koji neposredno učestvuju u borbama, morati da ispolje što veću mobilnost, nauštrb vatrene moći.
Posle nekoliko godina službe u vojskama Istočnog bloka, primećeno je da novi puškomitraljezi predstavljaju kompromis koji zadovoljava potrebe mirnodopske armije, ali ne i za uslove ozbiljnog ratovanja. Naime, bilo je to doba kada je opsesiju velikih sila predstavljao budući nuklearni sukob, pa se mnogo više pažnje posvećivalo raketama velikog dometa, strategijskoj avijaciji, unapređenju oklopnih jedinica i drugim sredstvima za globalni rat... Najveće svetske vojske su lakom pešadijskom naoružanju posvećivale mnogo manje pažnje, smatrajući da je dovoljno opremiti ljudstvo pouzdanim jurišnim puškama za ličnu odbranu i dejstvo na malim daljinama, a ishod sukoba se neće rešavati "malim" oružjima.
Niko nije ni pomišljao da više neće biti ratovanja na ogromnim prostorima, već da su "sukobi niskog intenziteta" realna budućnost. Već u Vijetnamu se uvidelo da angažman manjih jedinica iziskuje raznovrsno streljačko naoružanje i da ne mogu svi da duže AK ili M16. Jedno od najefikasnijih borbenih sredstava u doslovno svim direktnim pešadijskim sukobima, bio je stari dobri mitraljez u jakom puščanom kalibru, pa je koncept puškomitraljeza u kalibru 7,62x39 totalno deplasiran.

U "DRUGOM EŠALONU"
Zato je najpre u SSSR, na nivou odeljenja uveden možda najbolji univerzalni mitraljez današnjice PKM kalibra 7,62x54R, a RPK je u prvo vreme zadržan kao dopuna naoružanja. Pešadijsko odeljenje sovjetske vojske je dugi niz godina bilo opremljeno "puškomitraljeskim parom" - PKM i RPK, ali je vremenom ovaj drugi sve više odlagan u magacine. Ni promena oficijelnog kalibra u 5,45x39 i proizvodnja novog puškomitraljeza RPK-74 nije donela suštinske izmene. Bazična pešadijska formacija - odeljenje, sem strelaca sa jurišnim puškama sistema AK, imalo je potrebu za jednom snajperskom puškom i puškomitraljezom većeg dometa.
Identična pojava se dešavala i u ondašnjoj JNA, gde se vrlo brzo pokazalo da puškomitraljez M72 ne pruža apsolutno ništa više od "običnih" APM70, pa je već krajem osamdesetih godina 20. veka, izvršena preraspodela PM M72 u jedinice "drugog ešalona", TO i magacine RR. Kako je osnovni borbeni sastav opreman automatskim puškama, snajperkama M76 i novim puškomitraljezima M84 na bazi RPK, zaključeno je da "sedamdesetdvojke" predstavljaju optimalno oružje za odeljenski PM "drugopozivaca" naoružanih uglavnom PAP M59/66.
Već u prvim sukobima na prostorima bivše SFRJ devedesetih godina 20. veka, uvidelo se da (iako odlično zanatski urađen), puškomitraljez M72 ne donosi konkretnu prednost strelcu, u odnosu na one koji su naoružani običnim automatskim puškama. Bili smo u prilici da vidimo dorade u smislu montiranja bočne šine i postavljanja optičkog nišana, izmene na dobošu i zadnjem nišanu... Ipak, brzina paljbe je jednostavno bila premala, kao i korisni domet, da bi M72 uopšte mogao da se smatra puškomitraljezom. Posebno je promašena bila varijanta PM M72A, koja je imala preklopni metalni kundak, a iz snimaka sa ratišta se jasno vidi da su ga svi izbegavali, iako nije proizveden u malom broju primeraka.
Ipak M72 i drugi puškomitraljezi konstruisani oko metka 7,62x39 mogu da se koriste u razne namene, pokazalo se početkom ovog veka u Iraku. Vojska Iraka je po celom svetu kupovala razne modele vatrenog oružja. Tako je na bazi našeg PM M72 napravljeno interesantno oružje nazvano Tabuk, kombinacijom originalnih delova i segmenata AP M70 i snajperske puške M76. Dobijen je bastard, u vidu kalašnjikova duge cevi sa optikom i razbijačem plamena na ustima cevi, uz okvir prepolovljenog kapaciteta. Navodno je i čuveni snajperista Juba iz Bagdada, koristio upravo ovu pušku, iako relativno slab primenjeni metak ne dozvoljava naročito precizno plasirane pogotke na daljinama preko 100-150 m.

TRAŽENI U SAD I KANADI
Ogromna količina izvornih puškomitraljeza u kalibru 7,62x39 je otkupljena iz vojnih magacina zemalja bivšeg Varšavskog pakta i SFRJ, pa su vrlo traženi na američkom kontinentu. Uz izmene mehanizma za okidanje, kao poluautomatsko oružje su izuzetno popularni kod Amerikanaca i Kanađana, jer je reč o izdržljivom, jednostavnom i jeftinom oružju. Prvobitno zamišljeni kao odeljensko oružje za podršku, sada ovi puškomitraljezi postaju omiljene "alatke" rekreativnih strelaca i lovaca koji preferiraju "militari" stil.

Milan MILANOVIĆ

Broj 153
U PRODAJI JE JULSKI KALIBAR br.153


 Uporedni test: Tokarev, CZ M-57, Vz.52 i TU-90 - Modeli koji nisu pravljeni sa glamuroznim, već surovim spartanskim duhom praktične upotrebljivosti, pokazali da su i danas upotrebljivi i da predstavljaju dobar izbor kao vojni službeni pištolji

Uporedni test: Puškomitraljezi u kalibru 7,62x39 - Iako masovno proizvođeni, puškomitraljezi u kalibru 7,62x39 mm nisu se pokazali kao dobro trupno, automatsko oružje za podršku

 Lovački karabini "Voere" - Fabrika iz Tirola, proizvodi moderne, kvalitetne lovačke karabine na stari, klasični način: od punog kovanog, pa mašinski obrađenog čelika. 

Priprema karabina Marlin 1895G za lov u Africi - Kompaktnost, brza manipulacija, kapacitet metaka, velika brzina narednog hica, čine Marlin 1895G jednim od najboljih karabina za lov krupne divljači u gustišu, koji nas očekuje u Namibiji

Zajednička vežba slovenačkih i srpskih specijalaca - Nedaleko od Ankarana na slovenačkom primorju, pripadnici Specialne enote i SAJ, odradili složenu akciju spasavanja talaca sa trajekta 

Lov srndaća za vreme parenja - Ovo je period sa najviše izazova, jer većina pravila ne važi, dok srndaći bezglavo jure srne ili svoje suparnike. Moguć odstrel i najlukavijih grla, jer im opreznost popušta

 IPSC: Kup "Feliks Romulijana" - Zaječar - Zaječarski IPSC Klub odlično organizovao 4. kolo lige Srbije i na najbolji način pokazao spremnost za državno prvenstvo