Koje tekstove u "Kalibru" najradije čitate:
Lovačko oružje
Vojno-policijsko oružje
Noževi
Specijalne jedinice
Lov
Velike bitke
Broj 267
aktuelno izdanje
Ponos Izraela
Test: Automat Uzi

Svojevremeno je za košarkaški klub “Makabi” iz Tel Aviva konstatovan svojevrsni paradoks, jer je u pitanju tim iz Azije, koji pretežno sačinjavanu američki igrači poreklom iz Afrike, a takmiče se u Euroligi.

Ovaj sastav se među domaćom populacijom obično naziva “Ponos Izraela”, ali već skoro sedamdeset godina se tako može okarakterisati jedan drugi produkt - automat kompaktnih dimenzija koji je osmislio armijski oficir Uziel Gal.


Dečačka strast prema oružju


Još tokom odrastanja u Minhenu pod imenom Gothard Glas, radoznali i inventivni dečak je kao desetogodišnjak povredio ruku pokušavajući da od stare dugačke puške napravi kratkocevno lično oružje. Izbegavši s roditeljima 1936. godine iz Nemačke na teritoriju ondašnje Palestine, u kibucu Jagur se ponovo s istim žarom posvetio svojoj strasti ka ubojitim napravama. Saznavši da njegov nastavnik geografije ima staru italijansku pušku na crni barut, prodao je svoj album poštanskih markica i otkupio svoje novo oružje kako bi izvodio eksperimente. U školi se uskoro saznalo kakva pasija ga zaokuplja, pa mu se plan ponovo izjalovio. Nije se predavao, pa je kao petnaestogodišnjak konstruisao luk, koji je mogao da ispaljuje strele u automatskom modu, ali o tom njegovom pronalasku nema sačuvanih podataka.


Tadašnja britanska uprava palestinske teritorije nije imala razumevanja za njegova stvaralačka pregnuća, pa je uhapšen i osuđen na sedmogodišnju robiju. Srećom, posle dve godine zatvora u Akri je amnestiran, a 1949. godine kao polaznik oficirskog trenažnog kursa promenio ime u Uziel Gal i poslao pismo svojim pretpostavljenima, s detaljnim opisom savršenog automata koji želi da stvori. Potpukovnik Meir Zorea je očigledno prepoznao talenat mladog kadeta i počela je storija sa srećnim krajem, odnosno razvoj i uspeh automata nekonvencionalnog izgleda za to doba.


Pet i po godina kasnije, u proleće 1955. godine, na tradicionalnoj Paradi nezavisnosti, izraelska vojska je prvi put prikazala novo atraktivno oružje nazvano Uzi, iako Guthard/Uziel/Uzi Glas/Gal nije želeo da dobije ime po njemu. Skromno je izjavio: “Ja sam samo vršio svoju dužnost u vojsci, kao što bi učinio kuvar ili bilo koji drugi pripadnik...”.


Posle nekoliko godina, automat je postao pravi svetski hit, a konstruktor dobio pregršt nacionalnih priznanja i odlikovanja. Obično se barata podatkom da je tamošnji koncern IMI krenuo s produkcijom još 1951. godine, a automat ovog tipa je usvojen u naoružanje skoro stotinak zemalja, za potrebe pripadnika vojske i policijskih službi. Početkom osamdesetih godina 20. veka pojavile su se kompaktnije varijante Mini i Mikro Uzi, pravljen je širom sveta po licenci ili bez nje, a naročito je interesantno odakle potiče autorova inicijalna ideja, da sačini oružje tako neuobičajene koncepcije. U literaturi se najčešće lakonski zaključuje kako je bio inspirisan čehoslovačkim automatima serije Vz 23-26, odnosno njihovim prototipskim prethodnikom ZK-476.


Pouzdan u pustinji


Međutim, treba biti objektivan i naglasiti kako je nadareni Poljak Jirži Podsekovski, još tokom Drugog svetskog rata na britanskom tlu osmislio koncept automata skoro revolucionarne forme s teleskopskim zatvaračem i okvirom u dršci. Njegov model MCEM-2 (Machine Carbine Experimental Model 2) je nastao u vreme dok je izbegli Podsekovski bio u Velikoj Britaniji i deo rešenja su tamošnji oružari iskoristili na kasnijem automatu Sterling.

 
Iako su čehoslovačka braća Kaucki imala određenog tržišnog uspeha sa svojim Samopal vz.48 (kako su obično nazivani automati Vz 23, 24, 25 i 26), u kalibrima 9x19 i 7,62x25 mm, Uziel Gal je prvi uspeo da stvori oružje koje je doslovno zavrtelo mozak čitavom tadašnjem svetu. Automati tog doba su imali klasičnu konfiguraciju sa okvirom ispred okidačke grupe, a izraelski model je s istom dužinom cevi (260 mm) bio neuporedivo kompaktniji. Osim toga, odlikovao se priručnim komandama i sasvim dobrom pouzdanošću, u uslovima povećane mikronske prašine pustinjskih predela Bliskog Istoka gde je inicijalno korišćen. Bio je vrlo jednostavan i prilično jeftin za masovnu produkciju, upravo ono što je trebalo izraelskim oružanim snagama u tom periodu. Novoustrojeni Izrael je uskoro posle formiranja, napadnut od svojih arapskih suseda Egipta, Sirije, Libana i Jordana. Raspolagalo se s vrlo malo oružja, tek nekoliko stotina mitraljeza, deset hiljada pušaka i oko tri i po hiljade raznih automata, a u prvim borbenim redovima su se našle i lovačke puške. Novi automat je bio idealan za dejstva na najkraćim distancama, koristeći okvire kapaciteta 25 ili 32 metka, jednostavnog sistema paljbe iz otvorenog položaja zatvarača, uz mogućnost selektivne jedinačne i rafalne vatre, s kadencom od oko 600 metaka u minuti.


Nišani su bili jednostavni i pregledni, a oružje se odlikovalo sa tri sigurnosna sistema: manuelnom kočnicom u vidu poluge selektora, zatim automatskom na zadnjem delu rukohvata i dodatnom, koja je kočila samo zatvarač. Nalik nekakvom velikom pištolju, Uzi je mogao da se nosi bez mnogo opterećenja, idealno za starešine, te određene specijaliste poput posada vozila i letelica, padobranaca, poslužilaca sistema veze, ali i za bliske borbe prilikom upada u protivničke utvrđene položaje, gde nema dovoljno manevarskog prostora.


Adut boraca Grupe 202


Suprotno uvreženim stavovima, Uzi nije bio standardno oružje izraelske pešadije, koja se u vreme tih intenzivnih sukoba najviše pouzdala u svoje bojne puške sistema FN FAL. To je i razumljivo, s obzirom da je automat bio efikasan samo do pedesetak metara udaljenosti do cilja, nasuprot optimistično gradiranim nišanima za daljine od 100 i 200 metara. Sačuvani su podaci iz borbene upotrebe, prema kojima je 1956. godine grupa izraelskih boraca iz Grupe 202 na Sinajskom poluostrvu, upravo automatima Uzi, nadvladala egipatske suparnike kod prolaza Mitla, tokom akcije čišćenja tamošnjih pećina. Slična scena se odigrala i protiv Jordanaca na Zapadnoj obali, te Sirijaca na Golanskoj visoravni.


Uprkos tim početnim uspesima, uskoro se definisala potreba za pravom jurišnom puškom u rukama izraelskih vojnika, jer su protivnici imali nenadmašne AKM. Zbog toga je izraelska armija opremila svoje formacije američkom M16 i kasnije domaćom konstrukcijom Galil kalibra 5,56 mm. Najveći uspeh ovaj automat je doživeo van granica matične države, jer su ga u naoružanje vojske usvojile tadašnja Zapadna Nemačka, Belgija, Japan, Brazil i Peru, otkupivši i licencu za proizvodnju. Preko 90 drugih država ga je kupilo za različite bezbednosne službe, a od ranih šezdesetih je postao svojevrsni statusni simbol paravojnih grupacija, raznih telesnih straža i naročito među kriminalnim miljeom.


U tom smislu, potrebno je ukazati kako se ovo (uveliko legendarno) oružje pokazalo na različitim poljima primene. S obzirom da je izvorno koncipirano za vojne namene, od ranih šezdesetih godina prošlog veka, Uzi je korišćen širom sveta kao svojevrsni PDW zbog malih gabarita, ali se vremenom uvidelo kako je ipak za vojsku potrebno nešto snažnije od automata u pištoljskom kalibru. Mala efikasna daljina dejstva i nedovoljna efikasnost metka 9x19 mm su okarakterisani kao ozbiljan nedostatak, što ostaje teško rešiv problem i danas.


Omiljen među telohraniteljima


Policijske formacije su za svoje upadne timove vremenom jasno deklarisale konkurentski Heckler und Koch MP5, kao najprimereniji izbor, iako se i za ovaj nemački automat može konstatovati kako je precenjen po više osnova, a idealno rešenje još uvek ne postoji. No, junak naše priče je istinsku slavu zadobio među telohraniteljima jer je (naročito verzija sa sklopivim metalnim kundakom) mogao prikriveno da se nosi ispod komotnije civilne odeće, u takozvanoj akten tašni i na druge načine, koji omogućavaju brzo dejstvo u kritičnim situacijama neposredne bliske opasnosti. Naravno, bilo je i možda previše teatralnog poziranja korisnika tog tipa radi impresioniranja okoline. Uobičajen prizor kroz decenije su bili pripadnici neke od službi obezbeđenja, koji naglašeno prikazuju svoje Uzi automate, držeći ih jednoručno podignute uvis, ili oslonjene uz bok. Stariji čitaoci će se prisetiti atentata na predsednika Sjedinjenih Američkih Država Roberta Regana u proleće 1981. godine, kada je psihotični Džon Hinkli ispalio šest hitaca koristeći jeftini revolver RG-14 kalibra .22 LR. U opštem metežu koji je nastao, agenti američke Tajne službe su raznoliko reagovali, pa je Tim Mekkarti pogođen dok je sopstvenim telom zaklanjao predsednika, a Robert Venko je potegao upravo automat Uzi, u cilju rasklanjanja gužve, sprečavanja linča atentatora i preventivno u slučaju da Hinkli ima saučesnike. Fotografije i snimci s lica mesta na kojima se vidi uznemireni i dezorijentisani telohranitelj, tih dana su izazivali oprečne reakcije, jer se u istoriji više puta dešavalo da tokom nekog atentata najviše postradalih bude od nekontrolisane reakcije “branitelja i zaštitnika”.


Kao što je već uobičajeno, izraelski automat je u isto vreme glorifikovan i nipodaštavan na osnovu upotrebne vrednosti. Neposredni korisnici su hvalili njegove kompaktne dimenzije, opštu izdržljivost konstrukcije i potencijal da se kraćim kontrolisanim rafalima uspešno dejstvuje na najbližim odstojanjima u specifičnim uslovima borbe kada je prostor limitiran. Sa druge strane, oni bez ikakvog konkretnog iskustva su kovali u zvezde hipotetičku mogućnost da se jednoručno “poliva” rafalnom paljbom uokolo, jer njima učinak na cilju i nije bio od presudnog značaja. Takav pristup je doprineo da apsolutno svaki ambiciozniji prestupnik od formata poželi da poseduje upravo Uzi, američki Ingram slične koncepcije ili neki drugi „pray and spray“ automat što manjih dimenzija, a veće brzine paljbe.


Glorifikovanje i realni kvaliteti


Jednim delom je tome kumovala i kinematografska industrija, pa su nebrojeni akcioni filmovi prikazivali kako se moderna pucnjava najvišeg intenziteta ne može zamisliti bez nekog korisnika Uzija, koji „poliva“ sve uokolo dugim rafalima. Vremenom su vizuelna dopadljivost i opcija da malogabaritni automat uvek ostaje u krupnom kadru, učinile da se u filmovima koriste neobični načini otvaranja paljbe, poput „gangsterskog“ koji podrazumeva zakretanje ulevo za 90 stepeni po vertikalnoj osi, a posebna priča je takozvani „akimbo“, odnosno po jedan primerak automata u svakoj šaci i rešetanje bez nišanjenja.


Ne želeći da takvim neozbiljnim igrarijama uopšte pridajemo pažnju, nedavno smo iskoristili priliku da isprobamo jedan primerak originalnog izraelskog automata iz ranije produkcije, verziju punog formata sa drvenim kundakom. U odnosu na iskustvo s bilo kojom drugom koncepcijom automata, ovde je nužno izvesno privikavanje. Kao i kod srodnog američkog Ingrama, te direktnih kopija Ero iz Hrvatske i našeg M97, strelci sa sitnijim šakama moraju da obrate više pažnje da li su dlanom dominantne šake dovoljno pritisnuli automatsku kočnicu, kako bi se omogućila paljba, a onda pozicionirati kažiprst na adekvatan način, radi kontrole hitaca ukoliko se dejstvuje rafalno. U suprotnom, Uzi ima tendenciju da se posle prvog ispaljenog metka pomeri iz linije nišanjenja i moguće je samo šenlučenje bez iole prihvatljivog učinka na cilju.
Raspolažući kvalitetnom municijom užičkog “Prvog partizana” 9x19 mm sa zrnima tipa FMJ mase 8 grama, na metama udaljenim 50 koraka, iz stojećeg stava i jedinačnom vatrom uspevali smo da plasiramo pogotke upravo u željeni prostor, a oružje je bilo prilično stabilno čak i kada je ispaljivano više hitaca zaredom. Međutim, jedino kratki rafali od dva do tri metka imaju smisla, čak i kada je udaljenost do mete dvostruko manja. Bez obzira ko od prisutnih strelaca s prilično iskustva se oprobavao, rasipanje pogodaka je bilo neizbežno. U poređenju sa H&K MP5, koji sada služi kao merodavni ekvivalent širom sveta, prednost bismo u svakoj situaciji dali nemačkom automatu. Ali, s obzirom na opštu namenu i niske troškove produkcije, u slučajevima nekog opsežnijeg sukoba, ne treba otpisivati bilo koji automat slične koncepcije, jer će pronalazak Uziela Gala još dugo biti prihvatljiv izbor raznih gerilskih pokreta.


tekst i slike: Milan MILANOVIĆ


Broj 267

Autori fotografija sa naslovne strane
Vlada Mitrović, Branko Trifunović i Milan Ostojić

SVE O ORUŽJU


Test SVI Infinity Open kalibra .38 Super                    
Test karabina Weatherby Mark V                         
Automat Bushmaster ARM                              
Pištolj Hudson H-9                                   
Test: Automat Uzi                                   
Kalibar 9x19 mm, 9 mm Parabellum i 9 mm Luger               
Savremeno japansko streljačko naoružanje                    
Kineski “We Knife”                                   


RUBRIKE


Noviteti                                        
Propisi o oružju                              
Oružane snage: Turska (3)                         
Sajam antikvitetnog oružja u Kaselu                    
4. "Trofej kup" u preciznom gađanju                    
Reagovanja                                   
Srpski soklarski klub Pančevo                    
Dame lovci u Srbiji                              
Lov na losa u Kanadi                              
Tehnike, forma i stil gađanja u streličarstvu (2)