Koje tekstove u "Kalibru" najradije čitate:
Lovačko oružje
Vojno-policijsko oružje
Noževi
Specijalne jedinice
Lov
Velike bitke
Broj 247
aktuelno izdanje
Iz oružarskih arhiva: mitraljez Schwarzlose
Balkanska slava "Crnog Laze"

Mitraljez kao oružje vatrene podrške postoji već skoro 150 godina i, uprkos stalnom osavremenjivanju konstrukcije, mora se konstatovati kako je njegov razvoj uvek bio u inferiornom položaju, jer je prioritet davan individualnom naoružanju, poput pušaka. Već je treći vek kako se koristi automatsko oružje i još uvek se vode polemike o efikasnosti standardnih pušaka koje se formacijski dodeljuju svakom pojedinom članu vojnog personala, dok mitraljezi "strpljivo čekaju" svoj red. Jedini otklon u tom smislu su između dva svetska rata napravili Nemci revolucionarnim rešenjem univerzalnog MG34, dok su ostale zemlje (uključujući velike sile) u tom periodu samo delimično modifikovali već postojeće primerke.


Upravo je jedan Nemac, Andreas Wilhelm Schwarzlose, konstruktor junaka naše priče u ovom broju. Želeći da ponudi nešto drugačije u odnosu na izvorne i adaptirane varijante proslavljenog mitraljeza sistema Maxim, Švarcloze se 1902. odlučio za princip odloženog trzaja zatvarača i nepomičnu cev.


Taktičko-tehnički zahtevi


Za automatsko oružje velike vatrene moći, izabran je sistem vodenog hlađenja cevi (dužine 525 mm) radi sprečavanja zastoja usled pregrevanja. Na prvi pogled, njegov patent nije bio mnogo različit od mitraljeza Maxim u naoružanju Nemačke i Rusije, britanskog Vickersa, italijanskog Fiat-Revelija ili američkog Browninga s vodenim hlađenjem. Sve su to bila oruđa kojim rukuje više poslužilaca, postavljena na masivno postolje. Municija je dopremana redenicima i naročito se cenila mogućnost kontinuirane paljbe ka udaljenijim ciljevima.


Međutim, ono što je karakterisalo Schwarzlose M07 bila je izuzetno pojednostavljena konstrukcija, zasnovana na snažnoj povratnoj opruzi. Prvobitna projektovana brzina paljbe bila je tek 400 metaka u minuti, ali je kasnijom modifikacijom to povećano na teoretskih 580 metaka. Osim toga, ovaj mitraljez je bio nešto jednostavniji za izradu i održavanje, a samim tim i jeftiniji u odnosu na konkurente. Zbog nesumnjivih kvaliteta, najpre je 1907. usvojen u naoružanje Austrougarske imperije u kalibru 8x50R, pošto je poznata fabrika "Steyr" otkupila patentna prava i počela proizvodnju još 1905. Pešadija i konjica su najpre dobile ove mitraljeze, a kasnije i ostatak oružanih snaga "KundK" monarhije.


Prvi utisci iz službene upotrebe su bili prilično povoljni, jer se konstrukcija zasnivala na vrlo malo pokretnih delova, a sistem za vodeno hlađenje je pomoću tri litra ulivene vode oko cevi omogućavao ispaljivanje nekoliko hiljada metaka u režimu vrlo brze paljbe. Međutim, Andreas Švarcloze je delimično "prekomplikovao" sistem, dodatkom u vidu pumpice za ulje, koja je podmazivala svaki metak pri uvođenje u ležište, kako bi se obezbedila nesmetana ekstrakcija ispaljenih čaura. Time je želeo da eliminiše opasnost od kidanja zida čaure prilikom izvlačenja iz ležišta metka nakon opaljenja, jer je prvobitni mehanizam bio zasnovan tako da je proces počinjao dok sila barutnih gasova još uvek snažno deluje na zidove čaure. Posledica je bila pomenuta niža kadenca i složeniji mehanizam, pa su u "Steyru" uvideli taj nedostatak i izvršili izmene u vidu drugačijeg zatvarača i opruge, kao i izbacivanju uljne pumpe. Dobijen je uspešan Model 1907/12, koji su (osim Austrougarske) usvojile i druge države. Švedska je koristila varijantu Kulspruta M/1914 u svom kalibru 6,5x55 mm, Holandija u 6,5x53 mmR, a Grčka je naručila verziju za municiju 6,5x54 mm Mannlicher-Schoenauer. Međutim, Evropu je uskoro zahvatio početni talas ozbiljnih sukoba i spisak korisnika Schwarzlose mitraljeza se znatno proširio.


Dejstvo na velikim daljinama


Već od Balkanskih ratova ovi mitraljezi su se našli na našim prostorima, jer su ih koristile armije Bugarske i Turske, a Vojska Kraljevine Srbije je zaplenjenim primercima vizionarski naoružala nekoliko svojih "jeroplana", te po određenim podacima još od tada datira navika da se ovaj mitraljez popularno naziva "Crnim Lazom". Uskoro su borbena dejstva eskalirala u ono što je kasnije postalo poznato kao Veliki ili Prvi svetski rat, a mitraljezi M1907/12 su u velikim količinama korišćeni na Balkanu.


Vojska Austrougarske monarhije je u početnoj fazi sukoba sa Srbijom modifikovala primarnu ulogu mitraljeza, kao oruđa neposredne vatrene podrške i to na način koji je prilično odudarao od uobičajenih za to doba. Ostalo je zabeleženo kako se u prve dve ratne godine prilično improvizovalo s postavljanjem mitraljeza u krošnje drveća, radi obezbeđenja veće vizuelne preglednosti i dometa, a u te svrhe se mnogo dejstvovalo i specifičnom municijom.


Ovo zaslužuje nešto više pažnje, te ćemo posvetiti deo prostora samoj ulozi i specifikumu mitraljeza uopšte. Početkom 20. veka je bilo opšteprihvaćeno da se mitraljezi formacijski raspoređuju kao oruđa na nivou bataljona ili čak puka, a područje namene im je bilo delimično i "artiljerijskog" tipa, jer se predviđalo dejstvo na velikim daljinama (čak i do 3.000 metara do cilja), po pešadiji u rejonu okupljanja. Dalje, svi uspešni mitraljezi tog doba su pre usvajanja testirani u režimu neprekidne rafalne paljbe ispaljivanjem i po nekoliko desetina hiljada metaka "u cugu", jer je primarna uloga bila zaprečna vatra po nastupajućoj neprijateljskoj živoj sili u jurišu. Vodeno hlađenje i robusnost mehanizma bili su prioritetni za takve zadatke, ali ratna zbilja i svakodnevica, po nekom nepisanom pravilu, uvek i redovno dovode do "promena u hodu".


U rukama mnogih ratnika


Za razliku od borbenih dejstava u Zapadnoj Evropi, na Balkanu nije bilo rovovskih borbi na ravničarskom terenu i sposobnost manevrisanja Vojske Kraljevine Srbije primorala je Austrougare da se prilagode. Tako je došlo do situacije da se umesto standardne municije 8x50 mmR M1893 prilično koristi i takozvani Einschusspatrone, odnosno metak M1912, koji je imao eksplozivno punjenje. Izvorno namenjeni reglaži paljbe, odnosno korekciji nišanjenja, ovi meci su korišćeni za dejstvo po grupisanoj živoj sili, nanoseći stravične povrede. Pošto je efekat pri pogotku bio vidljiv s većih daljina, posade mitraljeza su mogle da dejstvuju po tačkastim ciljevima sve do deklarisanih 2.800 metara, koliko je fabrički bio gradiran nišan mitraljeza M1907/12.


Posle iskazanih kvaliteta tokom Prvog svetskog rata, mitraljezi M1907/12 su se našli u naoružanju velikog broja zemalja, a neke od njih su izvršile određene izmene. Nova austrijska država je od 1931. usvojila metak poboljšanih karakteristika 8x56 mmR, pa su postojeći mitraljezi prilagođeni novoj municiji. Mađarska i Bugarska su, takođe, prilagodile svoje Schwarzlose mitraljeze promenom u taj kalibar, a Čehoslovačka i Kraljevina SHS su konvertovale oružje iz plena na metak 7,9x57 mm. Čehoslovaci su čak i proizveli izvesnu količinu sopstvenog oružja pod nazivom Težky kulomet vz. 7/24, dok se naša prethodna država sve do poznih tridesetih godina prošlog veka "krpila" koristeći prekalibrisane M1907/12 kao najbrojniji model mitraljeza u naoružanju (uz Maxime više modela, te francuske mitraljeze s vazdušnim hlađenjem). Bilo je predviđeno da ih u potpunosti zameni čehoslovački ZB53, ali je novi svetski rat sprečio nabavku više od 1.000 primeraka i potpuno preoružanje.

Interesantno, britanska kompanija "Kynoch" je licencno proizvodila svoju verziju mitraljeza Schwarzlose u standardnom tamošnjem kalibru .303 British, a Italijani su između dva rata zaplenjenim austrougarskim oruđima opremili svoje kolonijalne trupe u Africi (uz puške Mannlicher u istom kalibru). Baš te i takve mitraljeze su od Italijana početkom Drugog svetskog rata zarobljavali Britanci i padobranima bacali četničkim jedinicama u Srbiji, o čemu postoji sačuvana dokumentacija.


Prekaljen u ratovima


Pošto se praktično isti model mitraljeza u tri kalibra (izvorni 8x50 mmR, zatim 8x56 mmR od Bugara i Mađara, te jugoslavenski konvertovani na 7,9x57 mm) mogao naći na našem prostoru tokom rata, ustanici i kvislinške formacije su se dovijali da izvrše unifikaciju koliko je god to bilo moguće. Naravno, najpopularnija i najkorišćenija verzija je bila ona u kalibru 7,9 mm i u prethodnom periodu smo bili u prilici da zabeležimo iskustva konkretnih korisnika tokom NOB.

Prema njihovim rečima, i u novom ratu su došli do izražaja konstrukcioni kvaliteti "Crnog Laze", jer je ovaj mitraljez omogućavao kontinuiranu preciznu paljbu (kada se raspolagalo s dovoljno municije) sa utvrđene vatrene tačke i time je u defanzivi bio nenadmašan tokom prve tri ratne godine. Međutim, hroničan nedostatak municije i velika masa oruđa (20 kg sam mitraljez, skoro duplo više s tronošcem), limitirali su polje upotrebe mobilnih partizanskih jedinica. Za prenos su se morala koristiti tovarna grla, zamena položaja je tekla sporo i to je doprinelo da se mitraljezi s postoljem raspoređuju na nivou bataljona kao oruđe podrške, dok su čete koristile samo puškomitraljeze.


Jednostavan i izdržljiv mehanizam je bio cenjen kod posada, jer su kvarovi bili prava retkost. Mnogo ovih mitraljeza se još u predratnom periodu kod nas koristilo u protivvazdušne svrhe, pa na osnovu sačuvanih fotografija možemo videti kako su ih i borci NOVJ rado upotrebljavali protiv neprijateljske avijacije.


Doduše, bilo je i pritužbi na neuobičajeno nisko pozicionirane drške za kontrolu i njihov atipičan položaj, zatim platnene redenike od 250 metaka koji su menjali svojstva posle vlaženja, te "zbunjujućeg" načina pripreme mitraljeza za dejstvo trostrukim pokretanjem glavne poluge.


U kasnijoj fazi rata, nemački mitraljezi opšte namene MG34 i MG42 su bili smernica kuda ide razvoj ovakvog naoružanja, te su svi mitraljezi starijih konstrukcija (Maxim, Breda i slični) bili dobri sve dok borbe konačno ne prestanu. Posle Drugog svetskog rata, stari dobri Schwarzlose je oglašen neperspektivnim i ustupio je mesto modelima koji su imali dualni karakter - mitraljez na postolju, puškomitraljez bez njega. Taj koncept se održao do sadašnjih dana, a M1907/12 ima značajno mesto u istorijatu vatrenog oružja, naročito na našem terenu, jer je veći deo ratne slave stekao upravo u balkanskim brdima.



Tekst i sliike: Milan MILANOVIĆ


Broj 247

SVE O ORUŽJU


Karabin Chapuis Armes Rols     04-06


Pištolj SIG Sauer P-320     08-10


Lovačko oružje Merkel Lady DS Line     12-14


Test: Smith & Wesson M69     15-17


Pištolj Bond Arms XR9S     26-27


Mitraljez Schwarzlose     29-31


Majstorska radionica noževa Miroljuba Stankovića     56-58



RUBRIKE


Izbor za najbolji nož maja     20-21


Napad Japana na Perl Harbur     23-25


Vreme mača i časti - srednjovekovna srpska vojska (1)     32-35


Specijalne jedinice policije NR Kine (PAP)     36-38


Teodora Simić, nova nada srpskog streljaštva     40


Bričing - nasilni upad u objekat (2)     41-43


"BG Sportski centar Kovilovo"     44-45


Vojna vežba Čelik 2017.     46-48


Najstariji srpski lovac - Despot Vračarić     49


Četvrti IPSC "Alsa Pro kup" u Novom Slankamenu     50-51


Selektivni odstrel srndaća     53-55


3D streličarstvo - simulacija lova     60-62