Koje tekstove u "Kalibru" najradije čitate:
Lovačko oružje
Vojno-policijsko oružje
Noževi
Specijalne jedinice
Lov
Velike bitke
Broj 247
aktuelno izdanje
Vreme mača i časti - srednjovekovna srpska vojska (1)
Zid od gvožđa zemlju pritisnuo

Svedočanstva protivnika srpske srednjovekovne vojske su, iako zvuči neverovatno, obično pohvale ratnicima koji su često istovremeno odolevali oružanim silama moćnih suseda Vizantije, Ugarske, Bugarske, a docnije i Turske. Tako bugarski hroničar Grigorije Camblak pišući "o velikom i najslavnijem narodu srpskom" u 14. veku navodi da je on "vojničkim silama prevazilazio druge narode i da je natkriljivao okolne slavom i bogatstvom".


Hroničari krstaških pohoda koji su prolazili kroz Srbiju svedoče o strahu koji su u taj ogromni vojni karavan uterali srpski strelci, svaki put kad bi zapadni oklopnici pokušali da skrenu s puta i pljačkaju sela. Turski hroničar Kosovskog boja zapisao je da je srpska teška konjica izgledala "kao zid od gvožđa koji je zemlju pritisnu", čiji je bljesak oružja ulivao strah mnogo brojnijoj osmanskoj vojsci.


Od Slovena niko veštiji


- Ova ratnička osobina nije posledica neke genetske posebnosti, već pre svega mukotrpne istorije. Od doseljenja na Balkan, pa kroz ceo srednji vek, istorija Srba se sastojala od skoro stalnih ratovanja. Najpre za stvaranje države i njeno proširenje, a zatim za očuvanje, da bi se završila gubitkom državnosti u ratovima protiv Turaka. Ovoj karakterizaciji srpskog ratničkog bića u srednjem veku treba dodati Jiričekov zaključak da su srpske trupe bile najbolje kad su ratovale u svojoj zemlji, kao i mišljenje Dimitrija Kidona da Srbi nisu voleli da ratuju u dalekim zemljama - ističe istoričar prof. dr Andrija Veselinović.


Najstariji vizantijski opisi ratova sa Slovenima na Balkanu prikazuju društvo koje je živelo u svojevrsnoj vojnoj demokratiji. Svi odrasli muškarci su se pripremali za rat i učestvovali u pohodima, o kojima se, kao i o drugim važnim pitanjima, odlučivalo na saborima.


Osnovne vojne jedinice bile su rodovske, stvarane od srodnika i činile su zajedno plemensku vojsku. Njome ili plemenskim savezom zapovedao je vojvoda.
Vojska istočnog rimskog carstva, po svedočenju romejskih istoričara, već početkom 6. veka imala je u svojoj vojsci slovenske najamnike. Oni su bili traženi zbog veština i hrabrosti, a u 11. veku decidirano se pominju Srbi kao profesionalci u legijama.
Očevici koji su opisivali slovensku opsadu Soluna 626. navode da su oni hrabri i lukavi ratnici, da se vešto koriste lukom i strelom, kao i da su neočekivano napali grad i s vode koristeći monoksile, brze drvene čamce istesane iz debla.


Zanimljivo je da je prilikom ove opsade, vizantijski carski namesnik Nikita naredio da se u grad za odbranu dovede mnogo Slovena, koji su odranije živeli oko Soluna, "jer niko nije veštiji od njih da gađa cilj i žestini njihovih strela ništa ne može odoleti".
Sistem obuke u malim školama


Istoričar i učesnik vojnih pohoda cara Justinijana, Prokopije iz Cezareje, u 6. veku kao očevidac svedoči da slovenski ratnici nose mali štit koji koriste i za odbranu i kao oružje i da vrlo vešto bacaju mala koplja, sulice. Njegov savremenik Menander Protektor svedoči da oni koriste mač, koji izuzetno poštuju i na kome se zaklinju, a Jovan Efeski dodaje da imaju velike ergele konja i mnogo oružja.


- Za borbu su se pripremali svi odrasli muškarci. Svi su i ratovali. Pripreme u miru imale su raznovrsne oblike: učilo se od malena baratanje oružjem, plivanje, trčanje po močvarama i brdima, nadmetanje u rvanju, mačevanju, bacanju koplja... Naši preci su bili veoma vešti u vladanju likom i strelom, dok su za odbranu upotrebljavali štitove načinjene od drveta presvučenog kožom i sa gvozdenim ojačanjima. Sa bližeg rastojanja su bacana koplja, koja su bila kratka, a snažno i vešto bačena obarala su konjanika iz sedla, ali su veoma dobro služila i kao štap za borbu izbliza. Borba je dovršavana mačevima, zatim noževima i golim rukama - utvrdio je istraživač srpskih borbenih veština Predrag Bata Milošević, autor izuzetne knjige "Sveti ratnici" i osnivač Svebora.


Ovaj elektrо-inženjer i majstor aikidоa je krajem osamdesetih godina 20. veka uradio nešto što naša oficijalna nauka nikada nije uspela. Pokušao je da sintetiše sva raštrkana postojeća znanja iz oskudnih izvora o srednjovekovnoj srpskoj vojsci, do kojih su došli stručnjaci različitih specijalnosti. Naročito se oslanjao na rad još jednog nedogmatskog istraživačа, arhitekte akademika Aleksandra Deroka. On je prvi uočio, posmatrajući predstave svetih ratnika, da srednjovekovne freske u srpskim manastirima nisu strogo dogmatske, kako se mislilo, već da su umetnioci na njima ostavili mnogo dokumentarnih svedočanstava o vremenu u kome su živeli.


To se naročito odnosi na živopise svetih ratnika, koji su prema crkvenoj dogmi mučenici za veru, koji su pre toga bili oficiri u rimskoj vojsci. Deroko je uočio da su na freskama oni predstavljeni ne kao miroljubivi hrišćani već punokrvni ratnici iz vremena Nemanjićke Srbije i despotovine. Čak je vrlo verovatno da su umetnici na njima za uzore uzimali likove srpskih vitezova, čiji život je bio posvećen izučavanju vojnih i borbenih veština, a moralni kodeks strog. Za razliku od zakonodavstva drugih srednjovekovnih zemalja gde je izdaja bila kažnjavana oduzimanjem imovine, u Srbiji je značila smrtnu presudu.


Prvi pisani pomen srpskih vitezova nalazimo već u 12. veku, u opisu državnog sabora Stefana Nemanje, gde se uočava da Srbija ima ozbiljnu vojsku, organizovanu po vizantijskom uzoru. Rodovski način ratovanja, stare veštine i načini uvežbavanja ostali su tradicija za "narodnu vojsku", koju su činili zavisni seljaci sa feuda i koja je samo povremeno pozivana u rat.


Vitezovi kao gladijatori


Kao i u drugim razvijenim feudalnim državama u Nemanjino vreme je već stvoreno plemstvo kao vojna kasta, a vojska je usvojila romejsku dekadnu organizaciju, od podela na jedinice sa osnovom deset, kojima su zapovedali desetnik, satnik, tisućnik. Svima je zapovedao vojvoda, a vojvodskim štabom veliki vojvoda, koji je u ratu imao ista prava kao vladar.


- U dodiru sa visokorazvijenim Rimskim carstvom, bolje rečeno u sukobima s njim, Sloveni su se dobro snalazili i veoma lako prihvatali nove metode u borbi, nova oružja, novu taktiku. Brzo su dokazali da su u svemu dorasli romejskim ratnicima, što konstatuje i vizantijski pisac toga vremena Jovan Efeski: "naučili su ratovati bolje nego Romeji" - navodi Milošević.


Ovaj poznavalac borilačkih veština uočio je da su živopisci bili vrlo precizni i da su na freskama svetih ratnika vrlo detaljno opisali pohodnu opremu, način njenog nošenja, čak i borbene stavove i hvatove prilikom korišćenja različitih oružja. Simboličkim jezikom freskopisci su prikazali čak i način obuke srpskih vitezova u školama nalik gladijatorskim, koje su držali prekaljeni borci.


Zato su sveti ratnici na freskama obično prikazivani u grupi kao ratni drugovi, što modeli slikara, verovatno, i jesu bili. Milošević je ukazao da se u manastiru-tvrđavi Manasiji nalazi freska koja najrečitije prikazuje srpski sistem obuke u malim školama i korišćenje oružja koje je mešavina zapadnog i istočnog. Nije slučajno da je ovaj živopis naslikan u zadužbini Despota Stefana Lazarevića, koji je bio prvi među evropskim vitezovima Reda zmaja, a u Manasiji je imao sopstvenu "vojnu akademiju".
- Ratnici su u borilačkim stavovima koje slikar nije mogao izmišljati. Naoružani su do zuba i imaju delimične oklope radi veće pokretljivosti. Sveti Nikita, ratnik s desne strane, drži poseban tip sablje koja je lako zakrivljena i ima ojačanje pri vrhu upravo u delu koji služi za sečenje. Istovremeno se sa ovom sabljom može izvoditi bod pravi, što više zakrivljenom nije moguće - analizira Milošević.


On ukazuje da sveti Nikita drugom rukom drži u odbrambenom položaju okovamnu palicu ili buzdovan, što pokazuje da je bio uvežban da u borbi koristi obe ruke. Sveti Nestor, naslikan u sredini, temperamentno izvlači mač iz korica, a koplje mu stoji pored ramena i zatureno iza bedara, da mu ne bi smetalo u akciji izbliza mačem. Krajnji levo je sveti Ariton, prikazan kao stari ratnik umorno oslonjen na dugo koplje.
- Na ovoj fresci vidimo tri generacije ratnika zajedno. Zašto se slikar potrudio da ih spoji, šta je time hteo da nam kaže? Možda da nam stavi do znanja da se borilačko iskustvo prenosilo s kolena na koleno, u malim školama borilačkih veština, gde se učilo pod nadzorom starijih. Nema sumnje da je stari sveti Ariton bio učitelj, što se vidi po tome da druga dvojica kreću u akciju, a on ne. Mladi razbarušeni i žestoki Nestor u sredini je zaštićen od starijih i iskusnijih, dok je sveti Nikita čovek u punoj snazi i lepoti. O svetim ratnicima iz Manasije se roman može napisati - zaključuje Milošević.


Sveti ratnici realni vojnici


I prema istraživanjima dr Gavre Škrivanića, oficira i vojnog istoričara, koji je upoređivao naslikanu opremu i oružje sa arheološkim nalazima, sveti ratnici su bili slika i prilika realnih vojnika. Veoma je bitno imati na umu da je naziv vojin ili vojnik, kod Srba u srednjem veku označavao pripadnika vlastele koji je u vremenu razvijene feudalne države bio obavezan da sa određenim brojem uvežbanih i opremljenih zavisnih seljaka krene u rat na poziv vladara.


Najtalentovaniji među vojnicima ostavljani su za dvorane, plemiće koji su živeli uz vladara, neprestano se obučavajući vojnim veštinama. Oni su, u stvari, vitezovi čiji je život bio posvećen borbi, ali sa strogim moralnim kodeksima. Najveće blago i simbol viteške časti bio je mač i "konj dobri", kako se nazivala životinja obučena za jahanje u borbi.


- Dvorska služba je bila škola u kojoj se vlasteoska omladina, pored državnih poslova, učila i vojnoj obuci i viteškim igrama. Obuku vlasteoske omladine izvodili su, najverovatnije i iskusni ratnici iz redova vlastele, dvorana ili kako stoji u Dušanovom zakoniku, ratnika koji "stoje u kući carstva mi vsegda", a u svakom slučaju i najamnici iz raznih krajeva Evrope i Azije. Vlastela na dvoru predstavljala je i izvesnu vrstu stalne vojske, koja je vladaru stajala na raspolaganju za ličnu odbranu i bila jezgro vojske u vojnim pohodima - navodi Gavro Škrivanić.


On ističe da је kralj Milutin sa srpskom vlasteoskom vojskom ugušio pobunu Meleka, vođe turskih najamnika, 1.000 konjanika i 500 pešaka, koje je bogati srpski vladar angažovao da se bore sa sunarodnicima koji su radili za Vizantiju, ali i da bi izučio turski način ratovanja. Zahvaljujući tom znanju, Milutin i njegov vojvoda Novak Grebostrek su 1312. proterali Osmanlije iz Evrope i potukli ih u Maloj Aziji.

Vlasteli rat osnovno zanimanje


O značaju stajaće vojske govori i činjenica da je Stefan Dečanski u ratu 1330. protiv bugarskog cara Mihaila s polja zvanog Dobriče, krenuo za Velbužd sa neprikupljenom baštiničkom vojskom, koja se sporo mobilisala. Ipak, odneo je blistavu pobedu, zahvaljujući samo tome što je pored sebe imao srpske vitezove iz reda vlastele i najamnike.


- Vlasteli su rat i vojska bili osnovno zanimanje, pa im je život prolazio u stalnim viteškim igrama, turnirima, lovu i pripremama za rat. Vlastelin je sa svojom pratnjom bio glavna oružana sila na svom posedu, gde јe održavao red, pokornost i, zajedno s vladarevim činovnicima, funkcionisanje države - ukazuje dr Veselinović.
U razvijenoj feudalnoj Srbiji, s velikim prihodima od rudarstva, vladari su se, ipak, najviše oslanjali na profesionalce u neprestanom mobilnom stanju, najamnike kojima je rat bio zanat.


- Najamnici su živeli isključivo od plate i ratnog plena, pa su bili verni onome ko ih plaća, naročito ako je pritom bio izdašan. Oni su kao profesionalci bili najbolje naoružani i, što je još važnije, odlično uvežbani. U mirno doba su se bavili uvežbavanjem i proveravanjem ratnih sposobnosti. Korišćeni su na vladaočevom dvoru kao iskusni vitezovi stranci za obuku vlastele, naročito mlade, ratnimm veštinama. Kao poznavaoci ratne veštine i taktike, istaknuti vitezovi među najamnicima korišćeni su i kao starešine manjih jedinica - zaključuje prof. dr Andrija Veselinović.



Tekst i foto: Boris SUBAŠIĆ


Broj 247

SVE O ORUŽJU


Karabin Chapuis Armes Rols     04-06


Pištolj SIG Sauer P-320     08-10


Lovačko oružje Merkel Lady DS Line     12-14


Test: Smith & Wesson M69     15-17


Pištolj Bond Arms XR9S     26-27


Mitraljez Schwarzlose     29-31


Majstorska radionica noževa Miroljuba Stankovića     56-58



RUBRIKE


Izbor za najbolji nož maja     20-21


Napad Japana na Perl Harbur     23-25


Vreme mača i časti - srednjovekovna srpska vojska (1)     32-35


Specijalne jedinice policije NR Kine (PAP)     36-38


Teodora Simić, nova nada srpskog streljaštva     40


Bričing - nasilni upad u objekat (2)     41-43


"BG Sportski centar Kovilovo"     44-45


Vojna vežba Čelik 2017.     46-48


Najstariji srpski lovac - Despot Vračarić     49


Četvrti IPSC "Alsa Pro kup" u Novom Slankamenu     50-51


Selektivni odstrel srndaća     53-55


3D streličarstvo - simulacija lova     60-62